Мушке главе, Вуке, није било. Ни име му се није спомињало. Ни речи о томе куда је отишао, а отишао јесте… Његова мати Марица све усмерава и каналише. Јованка, такође. Честита женска чељад, као пчеле радилице: час их видиш, час их не видиш. Ту су, зује, раде. Журно, као да није на земљу стала, улази Марица, некако повијена, са завежљајем у руци, али без силине, која се, колико до малочас, осећала. За њом иде Јованка. И свима, без речи, би јасно: зачуо се плач детета!!!

Није било Вуке да тај догађај прослави пуцњем. Нико није покушао ни да га замени у томе, јер Караџићима је било доста пуцњаве.

Да се Вуки, оном четнику из Петњице, што га ни метак није „шћио“ родио син, брзо се рашчуло. Вест је стигла чак до Шавника. Дечији плач повратио је овим Караџићима веру у живот. Па, још мушко: мушко у тим условима.

После пола века и сам сам крочио на то место, можда, на то „свето место“. Тачније, стајао сам тамо где је 19. јуна 1945. године, рођен Радован Караџић, тамо одакле је овај човек кренуо на пут, на коме севају муње подједнако као и блицеви. Будући мега-стар, Бог или Ђаво, нешто као Фаустус, човек, не-човек – кренуо је са тог места.

Нема више стаје у којој се Радован први пут огласио, и први санак уснио. Нема ни старог, дуговечног храста, нема ни грма, који га је обавијао. Као оријентир сведоцима остао је само један зидић, ту поред њега.

Те вечери, на таласастим просторима, око стаје, на месту порођаја, као и обично, пасла су говеда, овце, два коња… Они су били први очевици Радовановог рођења. Сцена као из Библије: налик Исусовом доласку на свет!

Баба Марица је учинила све да се на осети одсуство бабице и лекара, који су, иначе, ретко или веома ретко обилазили Дурмитор и остале сличне крајеве. Вода којом је дечак био окупан захваћена је са лековитог и чудесног извора Барчица. Овај извор не пресушује, подједнако „жубори“ и лети и зими. Дачек је имао изразито бујну, црну косу која се није могла очешљати.

А то време беше страшно, страшно у сваком погледу. Имати пелена био је подвиг. Али, беби је све остало ишло на руку: здрава вода, чист ваздух. Према причању мајке Јованке дете „није поболевало“.

У колевци се, кажу, одгаја човек!

А кад су малог Радована окупали, очешљали и положили у колевку, кажу да је био леп као анђелак, да му је место пре било међу принчевима него тамо где је био, међу чобанима. Али, Радованова колевка није била обична: мајсторски, стрпљиво рађена, чувала је традицију ове куће Караџића. Са непуних девет месеци Радован није стајао на коњу, као Марко Краљевић, али је стајао на својим ногама, одлазећи до кућних врата. А са годину дана је већ трчкарао за лептирима.

Куће у Петњици су разбацане, домаћинства су се тако формирала да нико никоме не смета. Зато је и нејаки Радован оскудевао у дечјим играма и дружењу. Они, који су упућени, тврде да он за тим није ни чезнуо. Више је био у друштву старијих. Он није са четири године, као Александар Македонски, носио лук и срелу, али је бркатим Караџићима, нарочито косачима, носио цигаре и хладну изворску воду, чекајући наредни задатак.

Као дете, Радован је био пун снаге. Свакодневно је и више пута, долазио на извор Барчицу, а та вода као да му је за цели живот убризгала снагу гејзера. Од малих ногу био је од користи. Без поговора је слушао бабу, мајку… Попут истраживача откривао је дражи свог завичаја. Занимљиво је да је дечак био неустрашив: није се плашио ни муње ни грома, ни змије ни мрака. А у његовој околини свега тога је било на претек.

Радован није био враголасто дете!

Имао је урођену отменост, али и посебно наглашену радозналост. Са пет година није рецитовао као Гете, али је знао да пита. Кад је имао негде око пет година, ујак га је носио баба Јефтимији на виђење, тамо у Добра Села, и далеко и високо. Кад су стигли, Радовану су се сви обрадовали. Видећи га онако напредног, запиташе Вују, је ли му било тешко да га изнесе.

– Није њега тешко носити, тешко је њему одговарати!

А Радовану је очито то било изазовно. Волео је да се пење високо, да иде тамо где је опасно. Још пре поласка у школу, Радован је упознао ново окружење и у њему се суверено понашао. Мајка Јованка се сећа да је само једном у четири године, колико су живели у Шавнику, изгубио овце: нашао је лист од старих новина, занео се читајући, и тако…

По доласку у Шавник, Радован је често завиривао у тамошњу школу, дружећи се више са директором него са децом.

– Једва чекам да ово дете пође у школу да видим какав ће бити ђак – говорио је директор, Бошко Брђовић.

Али, добри учо не дочека то да види. Негде пред Радованов полазак у школу, успаваним Шавником пронесе се глас: „Одвели негде учу… Где? … Пст….“

Радован је касније сазнао све: његовог омиљеног учу одвели су зато што је волео Тита, али мало мање него Стаљина. Неко је обелоданио директоров грех.

Али, Караџићи нису мировали ни у Шавнику. Електрификација и индустријализација и њима беху мотив за одлазак даље. Вуко је у Шавнику продао своје имање и купио плац на периферији Никшића. На новој локацији испољио је градитељски дар Караџићевих. Осим тога, све мање је било оних истинских, завичајних лепота детињства. А Радован, као најстарији, морао је да пази и на четворо млађих, који су били и његова брига.

Али, останимо још мало у Радовановом детињству. Какав је био ђак?! „Вазда одличан“, хвали се мајка. Родитеље му нису звали у школу, а он би сваке године долазио са књигама као наградама за одлично учење и владање.

Колико је Радован био дете с обзиром на услове и одсуство оца с којим се први пут сусрео после своје пете године?!

– Он се није умиљавао пуно око мене, није био маза. Са своји десет година „изгубио“ је детињство. Он је имао зрелост двадесетогодишњака. Ја сам се тако према њему и опходила. Он и сад, кад се сусретнемо – нажалост све ређе, – каже: „Хајде, мајко, да се договоримо…“

Као петнаестогодишњак, Радован је просто прхнуо из породичног гнезда. Духом је стално тежио узвишеним и часним достигнућима. Са собом је понеопатријархални, дурмиторски моал, демократскаубеђења. То бреме из детињства касније му је и помагало и одмагало.

У Шавнику се упозано са суровошћу живота, али и са необичним лукавством. Остала је прича како је Радован на обали шавничке реке гледао лисицу како се умивала. Није нашао вичног ловца да направи посао, али се вратио са једним мирољубивим комшијом да би заједно „шпијунирали“ лисицу. Стара лукавица се није само умила већ је пожелела и да се окупа. Најпре је полако потопила реп, па тек онда гузу… Како ли се то купа?! Старији човек – комшија, открио је Радовану тајну: лисицу су биле спопале буве. Како их се отарасити?! Потапањем у воду, буве беже у сувље делове тела, све док не доспеју до њушке, а онда следи завршни чин. Е, онда лисица потапа њушку и са задршком, изрони. Преостаје само једно отресање и збогом бувама, које су „добровољно“ напустиле рај и отишле у пакао…

(Наставиће се…)

извор: соколац