(На слици: Споменик Дражи у Либертвилу)

Пише :Дејан Бешовић

Овај човјек Божији рођен је у центру Шумадије – Крагујевцу 1897.године .у благочестивој Светосавској породици .Његов отац Стеван био је строг и пријатан пастир на њиви Господњој уједно и  учитељ, а мајка побожна домаћица Стевка унука Проте Стевана Радовановића . У родном мјесту је завршио основну школу, а његово даље школовање је омео Први свјетски рат.Фамилија Најдановић са Српском врховном командом повлачила се преко врлети и гудура Албаније ,до Валоне . Краљ Петар Карађорђевић -Ујединитељ наредио је да се породица Најдановић „као изузетна Светосавска фамилија тик поред њега метне у брод за Крф .Образложење краљево било је следеће „Видите ово дете Димитрија ,то ће бити најумнија српска глава “ .

Димитрије Најдановић је завршио  Богословију „Светог Саве“ и Богословски факултет у Београду за непуних седам година,што никоме у историји српског народа није пошло за руком  . Између 10. децембра 1921. године и 2. октобра 1924. године је био асистент за историју религије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, али је то мјесто напустио по сопственој молби.Проф.др.Богољуб Веселинов  Шијаковић ,шеф катедре за философију  на Богословском  факултету у Београду записао је сљедеће :   Философија у контексту хришћанске етике Београд 2007 .године сте.5 : Увод у философију  предавао је један од најумнијих Срба ,Прота Димитрије Најдановић,врли пријатељ  Владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића.Оно што смо закључили из њихових рецензија је да је Димитрије Најдановић,философију Светосавску живео ,делао и разумео као нико пре њега  .На жалост овај духовни див морао је крајем 1944 .године да емигрира ,да не би као и стотине Српских свештеника завршио на ђубриштима у околини Београда у временима када је знање заменила сурова комунистичко- атеистичка реторика која се огледала у ками, јами и ножу  .“ Димитрије Најдановић је похађао је студије историје и философије на Философском факултету Универзитета у Београду од 1935. до 1938. године. У том периоду постаје близак са професором Веселином Чајкановићем,из  покрета Збор.

Одлази на докторске студије филозофије на Универзитету Фридрих Вилхелм у Берлину 1939. године, код професора Николаја Хартмана и Едварда Шпрангера. Докторирао је 1940. године са тезом „Философија историје Имануела Хермана Фихтеа” По повратку у Краљевину Југославију, све до априлског рата, предавао је вјеронауку у Четвртој мушкој реалној гимназији у Београду.

У часопису Хришћанска мисао је објавио запажен текст „Суморне тезе у облику апела цркви“ у којем је сумирао духовно стање у Краљевини Југославији и указао да је комунизам најопаснији непријатељ Цркве: Црква данас нема опаснијег непријатеља од комунизма. Сви су разлози, а највише дух и смисао постојања цркве, да одлучно ступи у борбу против комунизма. Борба се мора повести одмах и одлучно“ .

Од 3. новембра 1941. године је радио у Министарству просвјете Владе народног спаса.За ванредног професора на катедри Хришћанске етике Православног богословског факултета Универзитета у Београду изабран је 25. јануара 1943. године и предавао је Увод у философију са историјом философије.По питању комунистичког покрета отпора  оптужио их је да су се инфилтрирали и у Цркви а тај  је „црвени демонизам“ нагриза Цркву изнутра“.Подједнако је био гоњен и од Њемачких наци-фашиста и од Совјетских „ослободилаца “ Београда .Када су га питали која је разлика између наци-фашизма и комунизма овај пастир  је рекао : Разлике нема .Као Српско православни Свештеник стављам у исти кош црно- црвену аждају која хоће да прогута и уништи Светосавски дух нашег  народа.Једни нам нуде национал -социјализам са пошастима које он за собом вуче .То је езотеријски символ   старог паганског Рима-кукасти крст  који је сатански жрец Адолф Хитлер понудио Новој Европи .Други нам нуде ,уместо крста Господњег вражји пентаграм- крваву петокраку , као замену за Крст  ,свепобедоносно оружје који није само наша традиција већ и наше спасење вечно . Србин има свој есхатолошки пут који су утрли Свети Немањићи и који су прилично охристовили обезбожени Запад и пагански Исток .Знам да се ове речи неће свидети ни Хитлеру ни Стаљину али наш учитељ није ни безбожни езотерик Хитлер ни пагански жрец Стаљин већ Свети Сава Немањић ,највећи од свих Срба ,равноапостол ,Крститељ и просветитељ рода и народа нашег “ .Српски комунисти Проту Димитрија Најдановића су међу првим ставили на листу за одстрел,како 1944 .године тако и 1946.када су му у одсуству судили оптужницом Ф .не.767 /1946.године .

Са супругом Јеленом Прота Димитрије Најдановић је емигрирао у Аустрију 1944. године, уочи „ослобођења Београда.“  Једно вријеме су провели у логору у Линцу, а затим одлазе у Рим. Уз препоруку патријарха српског Гаврила Дожића  одлазе у Енглеску 1947. године. У емиграцији је предавао догматику, хришћанску апологетику и етику на Дорчхестер колеџу, који је уступљен Српској православној цркви, а био је и његов декан. Међу његовим студентима су били Марко Ђурић,Веселин Кесић ,Иринеј ( Вељко )  Ковачевић, потоњи епископ американско -канадски и митрополит новограчанички.

Од 1948. до 1960. године је био и парох Дарбија, када одлази у Монтреал. Тамо је у новој парохији откупио кућу и преуредио је у храм Свете Тројице, а отворио је и простор за дружење српских емиграната. Одлази у Њујорк 1967. године, да би се касније одселио у Вустер ради лијечења. Све вријеме за граничног живота  је активно радио на окупљању српске политичке емиграције, односно бивших припадника Збора , Српског добровољачког корпуса као и  Српског четничког покрета који су припадали Ђенералу Драгољубу- Дражи Михаиловићу .У чувеној бесједи у Њујорку посебно се осврнуо на ту тему за Васкрс 1971 .године :Христос воскресе,Браћо моја помоз Бог и Свети Сава ,отац наш . Данас се Срби у емиграцији деле на Љотићевци,Дражиновце ,Ђујићевце .Сва тројица су моји пријатељи моја браћа ,моји сапатници и сапутници и у миру и рату .Јосип Броз и његови српски помагачи ,бивши Срби који су се одрекли крста и српства и овде у новом свету успели су да нас заваде .Ја нећу питати које су сличности између генијалног ума Димитрија Љотића ,Великомученика Драже Михаиловића и мученика који је скинуо мантију ,авај Боже, брата Момчила Ђујића,који је спасао десетине хиљада Срба Пречанских .Ја питам Вас драги моји Срби које су разлике ? Разлика нема осим неких наших личних сујета.Идеолошких ,верских ,националних ,културолошких и да кажем једноставно Српских ,било каквих разлика нема. Мајка Србија и цео на наш народ у поробљеној отаџбини је угрожен .Цео народ у Србији и свим српским земљама кука и плаче ,нариче као старозаветна Рахиља ,над децом својом .Цео род Светог Саве у нама гледа избављење  . Шта му ми нудимо ? Поделе по рецепту коњушара и белосветске скитнице Броза или већ како се зове тај човек . Погледајте наше храмове у отаџбини .Празни .Мој вечни сабрат Отац Јустин Поповић ми пише преко својих ученика : Прото Мито мрак се надвио над Србијом . Толико густи мрак да ад гута душе Српске .Срби оставили Бога ,Срби оставили Цркву ,Срби оставили Светог Саву ,Срби оставили крсну славу,Срби оставили веру своју,Срби оставили обичаје своје  -.Шта им ми нудимо возаубљена браћо моја у распетом и Васкрслом Христу .Нудимо им поделе ,нудимо им расколе нудимо и чемер смрт и тугу .Час је и већ је настао да се ујединимо око јединог истинског ујединитељa Српског Светог Саве Немањића ,да будемо достојни његовог лика светитељског и да уради сваки од нас колико му Господ даје силе и снаге умно- срдачне да пошаст комунизма бацимо на колена .Браћо моја враћајући се Светом Сави ми се враћамо Христу ,вечној утехи нашој ,вечној нади нашој вечном извору нашем .Коленопреклоно Вас молим ја грешни слуга Божији Димитрије ,да будемо оно зашта нас је Христос изабрао – слуге Бога вишњега . То је наша прошлост ,то је наша садашњост то је и будућност свакога Србина “ .Прота Димитрије Најдановић у емиграцији је окупљао готово све српске политичке емигранте .Његов дом био је непрестано отворен за Владике: Николаја Велимировића ,Дионисија Миливојевића ,Иринеја Ковачевића ,Лаврентија Трифуновића,Димитрија Балаћа ,Петра Банкеровића  ,Проте : Матеју Матејића ,Добривоја Чилерџића ,Миомира Дубака,Божидара Арчона ,Милана Јовановића ,Монахе  Митрофана и Агатона и Арсенија Хиландараца ,Војводу  Момчила Ђујића, Јакова Љотића,Ђока  Слијепчевића ,Влајка и Станишу Влаховића ,Боривоја Карапанџић,Ратка Парежанина, Лаза М.Костића ,те ондашње  студенте Риста Радовића , Зорана Јевтића ,Марка Радосављевића ( потоње : Митрополита Амфилохија ,Владике Атанасија и Артемија ) ,као и сурово ликвидираног вођу српске политичке емиграције Драгишу Кашииковића .

Упокојио се  24. марта 1986. године у Вустеру. Сахрањен је 28. марта 1986. године на манастирском гробљу манастира Светог Саве у Либертивилу.О гробљу у Либертивилу пред саму смрт Прота Димитрије Најдановић пише у тексту Нећу бити сам – Православље -Београд 1986 бр.911 стр .6

Из читавог Чикашког басена, Гере, Милвокија и других места, многи Срби доносе и сахрањују своје покојнике у Нову Грачаницу, иако у сваком месту где Срби живе постоји и гробље. Тако је и у Либертивилу.Гробље у Либертивилу налази се са јужне стране цркве. Велико је, али не као у Грачаници, само је доста старије, као што је и црква Светог Саве у Либертивилу старија од грачаничке. Оба ова манастира основана су у ненасељеним местима, али ће се ускоро наћи у већим насељима која их већ окружују.У гробљима тих манастира у Америци има и знаменитих гробова и споменика за које треба да се зна у нашој јавности. Рекли смо да је гроб краља Петра Другог  у цркви са северне стране иза леве певнице, а гроб првог српског епископа у Америци Мардарија (Ускоковића) налази се према њему са десне, јужне стране у Цркви. Пред олтарским вратима споља, са јужне стране цркве, у реду један иза другог, налазе се гробови светог Владике Николаја Жичког; Епископа Дионисија (Миливојевића) и Епископа Фирмилијана (Оцокољића), а пред олтарском апсидом гроб Епископа Димитрија (Балаћа) и српског дипломате и песника Јована Дучића. У првом реду иза црквене ограде у гробљу, на два-три метра од гроба светог Владике Николаја.Овде је и моје гробно место а  до мене , уз борове, гроб команданта Армије нишке области пре Другог светског рата, генерала Илије Брашића и других војних лица, команданата и официра. Испред цркве и гробља, на видном месту, налази се леп, висок споменик, од црног мермера, са ликом армијског ђенерала Драже Михајловића, команданта српских четника за време Другог светског рата.Поред многих знаменитих гробова, у том српском гробљу, где је лепо уређено више од две хиљаде гробова, налази се испод цркве, крај стазе, и гроб са малим спомеником бившег рачанског (на Дрини) игумана Захарије (Здравка Милекића), који је као “велики јунак и мученик четовао у оба светска рата”. “Спомен му подижу они који су га знали и ценили”. Мало даље у парцели према излазу, гроб је и споменик проте из Мрчајеваца Гвоздена Петровића.У гробљу грачаничком крстарио сам неколико пута по парцелама и са тугом у срцу читао имена и записе са тих лепих споменика. Просто да човек заплаче. Сви са болом у срцу жале што им кости у туђини почивају, иако им гробови и споменици, да су у свом родном месту у Србији, не би били овако лепо одржавани.Рекосмо да се гроб принца Андреја Карађорђевића  налази са северне стране великог манастирског конака. Он је само са дрвеним крстом  изнад којег је ред са неколико одраслих, лепих жбунова – туја покривених зеленилом. Рече ми  да неће  споменик ту подизати, јер се нада и чека да буде сахрањен ,када се упокоји у своју гробницу у породичној крипти на Опленцу.У том гробљу, са сада приближно 2500 споменика, има још пуно знаменитих имена српских : лекара, правника, професора, књижевника, песника, официра, генерала и војника који се нису из ропства у Другом светском рату вратили у Отаџбину. Они су или остали у Европи, или су дошли у Америку, као на пример армијски генерал Илија Брашић, који је у заробљеничком логору Хамелбургу у Немачкој као најстарији логораш много значио нашим заробљеним официрима. У том грачаничком гробљу сахрањени су и многи четници и команданти четничких одреда Драже Михајловића који су избегли крајем рата испред комуниста из своје земље „.