Пише : Тихомир Бурзановић

У постјугословенским друштвима – од Србије и Црне Горе, преко Косова и Метохије, Босне и Херцеговине и Републике Српске, па до Хрватске и Албаније – већ деценијама траје једна тиха, али постојана појава: криптокомунизам. То није повратак комунизма као идеологије, нити носталгија за црвеним заставама и петокракама, већ репродукција његових образаца моћи, скривена испод нових симбола, нових партија и нових наратива.

Криптокомунизам је систем без имена, али са јасном логиком: држава као плијен, институције као декор, а моћ као приватна својина уског круга људи. Идеологија која се крије иза идентитета. Данас се више не влада у име радничке класе, већ у име:нације, вјере,европских интеграција,стабилности, безбједности, борбе против “других”.

Али суштина је иста као некад: партија = држава, лидер = систем, лојалност = критеријум за опстанак. Разлика је само у језику. Умјесто “револуције” – “реформе”. Умјесто “класе” – “народа”. Умјесто “непријатеља система” – “издајника нације”.

Балкански образац криптокомунизма

Партократија умјесто демократије. Избори постоје, али су често ритуал, не суштина. Власт се не мијења, само се ротирају лица и коалиције.

Институционална мимикрија

Постоје судови, парламенти, агенције, комисије – али без стварне аутономије. Форма је демократска, садржај је ауторитаран.

Социјална контрола без репресије. Нема масовних хапшења као некад, али постоји: егзистенцијална уцјена, партијско запошљавање, медијска стигматизација, економска зависност. Нова елита, стари менталитет Д‌јеца комунизма нису нужно комунисти по идеологији, али јесу по моделу понашања: затвореност, нетранспарентност, осјећај недодирљивости, увјерење да је држава њихова.

Национализам као савршени маскирни механизам

 Криптокомунизам на Балкану савршено користи национализам: он производи сталну кризу, сталну угроженост,сталног непријатеља. У таквом амбијенту: грађанин не пита за корупцију,не пита за сиромаштво,не пита за институције, већ бира страну.Страх замјењује критичко мишљење.Идентитет замјењује слободу.Лојалност замјењује знање.

 Регионалне варијације истог система. Разлике између држава су естетске, не суштинске:негд‌је доминира национализам,негд‌је “европски дискурс”,негд‌је безбједносна реторика,негд‌је вјерски наратив. Али модел је исти: централизована моћ + слабе институције + контролисани медији + клијентелистичка економија.

То је криптокомунизам 21. вијека: без идеологије, али са структуром, без марксизма, али са партијском државом. без револуције, али са трајном контролом.

Најопаснија посљедица: нормализација неслободе

Највећи успјех криптокомунизма није политички – већ психолошки.

Људи се навикавају на:немоћ,неправду,неједнакост,лаж као нормално стање, цинизам као облик преживљавања. Неслобода постаје “реалност”. Корупција постаје “сналажљивост”. Неправда постаје “систем”.

Криптокомунизам на Балкану није идеолошки проблем – он је цивилизацијски проблем. То је континуитет менталитета моћи, а не континуитет идеје. Док год се буде рушио “стари систем”, а градили нови исти системи, док год се буде мијењао језик, али не и структура, док год се буде говорило о народу, а не о грађанину, криптокомунизам ће опстајати – без имена, без симбола, али са потпуном контролом.Јер најтрајније идеологије нису оне које се бране ријечима, већ оне које се живе као нормалност.