Пише :Дејан Бешовић
Док се о наредбама које су тежиле да обуздају људе у расипању новца, који се трошио на гозбе, није водило много рачуна, с друге стране било је ипак таквих случајева да су поједине установе, а и појединци, које и који су на давање извјесних гозби били обавезани из наслова неких феудалних односа, или тако одржаваних узуса, да су се и они претварали у неку врсту обавезе, хтјели користити овим млетачким наредбама. Тако на примјер, Перашка општина, користећи се одлукама тројице инквизитора од 10. маја 1749, са овом годином обуставља давање традиционалног ручка, на дан 3. маја, главарима села Столива који су сваке године на овај дан доносили начелнику и вијећницима Перашке општине прве плодове, као знак феудалне потчињености Столива Перасту. Али, свакако као узврат за обустављање уобичајеног ручка, и Столивљани обустављају доношење првих плодова са земље на коју је Перашка општина, као Communitas, a не у име и за рачун појединих Пераштана, који су из било којег наслова били или могли постати стварни господари столивских посједа, полагала на основу неких старих исправа, укључујући ту и фалсификовану повељу атрибуирану Стевану Првовјенчаном и свјесна права феудалног карактера.
Сматрајући се оправданом у односу на неиспуњавање своје обавезе, заправо обичаја чашћења ручком столивских главара, Перашка општина, у одбрани својих феудалних права, па макар та права била сведена на један скоро симболички чин, подноси тужбу против Столивљана генералном провидуру за Далмацију и Арбанију, уз који сљедеће образложење:
„Correnido già L’antica consuetudine che li capi della vllla di Stolivo solessero portarsi ogni anno nel giomo dell’ Invenzione della Santassima Croce a Perasto et ivi presentare al Capitanio e Giudici di quella fedelissima Comunità le primizie di frutti i fiori della stagione, è comparsa dinanci la Carica Nostra la Comunità medesima con divota e premurosa supplicazione di vedersi tutelata nella osservanza della predetta, onorfica consuetudne, la quale da un lustro in qua sono andati quei di Stolivo negligendola sul, dubbio, come desumesi, di non essere in tale occasione corrisiposti col solito pranzo. Giusto et onesto essendo che tali convenevoli et antiche formalità non ricevano alterazione per quei giovevoli oggetti cui furono istituite, coll’ autorità del Generalato Nostro et in vigor della presente“ ( Пошто смо већ потврдили древни обичај да су вође села Столиво сваке године на дан Изума Часног Крста одлазиле у Перасто и тамо Капетану и судијама те највјерније Заједнице поклањале прве плодове и цвијеће сезоне, наша Канцеларија и сама Заједница су нам се јавиле са побожном и брижном молбом да будемо заштитници у поштовању горе поменутог часног обичаја, који већ пет година становници Столива занемарују из страха, како се може закључити, да неће бити надокнађени том приликом уобичајеним ручком. Исправно је и прикладно да се такве древне и уобичајене формалности не мијењају у користне сврхе због којих су установљене, уз овлашћење нашег Генералата и на снази овдје- прим.превод аутора ) доноси 28. јула 1754. године ову пресуду”Che il luogotenente di Stolivo unitamente a suoi vecchiardi debba immancabilmente alli tre di maggio di cadaun anno presentare al Capitanio e Comunità fedelissima di Perasto le primizie de fiori e frutti della stagione per dover pero il Capitanio e Comunità medesima ricambiare questa dimonstrazione col solito pranzo che si faceva sino all’ аanno 1749. Per questa maniera riordinatasi la respettiva osservanza delle cose predette, davranno le preseniti essere registrate ove ocoorre e... „(Да поручник Столива, заједно са својим старјешинама, обавезно поклања прве плодове и цвијеће сезоне капетану и највјернијој заједници Пераста трећег маја сваке године, тако да капетан и сама заједница морају узвратити ову демонстрацију уобичајеним ручком који се одржавао до 1749. године. На овај начин, када се реорганизује поштовање горе наведених ствари, поклањања ће морати бити забиљежена гдје је то потребно и даље …прим.превод аутора )
Ова пресуда генералног провидура, како смо видјели, донесена је с позивом на постојеће обичаје, којима се у овом случају даје снага пуноважне аргументације у доказивању пред судом извјесног права. Како у образложењу, тако и у одлуци, генерални провидур, рекло би се, нарочито избјегава да истакне било какав аргуменат који би произилазио из неке јавне исправе, а таквих су му Пераштани, сигурно, приликом рјешавања овог спора били поднијели у што већем броју. Заиста је интересантно да у једној одлуци тако високог млетачког функционера има толико евоцирања наших обичаја, и то са извјесним призвуком пиетета: ”antica consuetudine„,“onorifica consuetudne„, Giusto et onesto essendo che tali convenevoli et antiche formalita non ricevano alterazione“
(древни обичај, „почасни обичај“, „Правилно је и прикладно да се такве древне и одговарајуће формалности не мијењају прим.превод аутора ).
Исто је тако интересантно да ћe ce, касније, кад се буде овај столивско-перашки спор наставио, призивом Столивљана на млетачко вијеће Четрдесеторице, поново као аргументација појавити устаљени обичаји. У процесним материјалима, међу којима смо нашли и већ поменуту повељу Стефана Првовјенчаног, налази се један спис, из којег поред осталог читамо:”Иако се не може ни помислити да би неко могао имати куражи да оспорава вјеродостојност горере споменутих веома старог обичаја, ипак да би се сваки покушај напада у том смислу одбио, подноси се на овјеру слиједећи став:
„Да је истина да су, на основу веома старог обичаја који се откако људи памте одржавао све до 1749. године, главари села Столива, то јест кмет и вијећници, сваке године на дан Проналажења Светог Крста (3. маја), долазили у Пераст и предавали начелнику и вијећницима ове Општине прве сезонске плодове цвијећа и воћа, примајући као узврат ручак.”
У истом смислу је занимљива и формулација захтјева адвоката Перашке општине, којим се, 9. априла 1756, тражи да се оснажи одлука генералног провидура у корист Перашке општине,”која је одлука реченом обичају вратила дужно поштовање” (laudo della terminacione generalizia, ohe rimise nella dovuta osservanza la consuetudine sopraddetta, da detto Comune (di Stolivo) con indebito arbitrio interrotta).“
Пошто смо исцрпили оно што би на овом мјесту могло бити од интереса, остављамо овај занимљив аргумент перашко-столивског спора, о коме ћемо другом приликом опширније говорити.
Свакако да се у свим нашим српским крајевима под млетачком влашћу настојало спроводити одлуке тројице синдика-инквизитора од 10. маja 1749. године. У Боки, гдје су осјећање народне традиције и приврженост народним обичајима били необично јако развијени, то је свакако ишло теже него другдје. Зато су ту биле предузимане и специјалне мјере. Тако на примјер у херцегновском крају. Послије слабе или никакве ефикасности ранијих наредаба и у вези са њима дотле предузиманих мјера, млетачки провидур у Херцег-Новом позвао је 11. или 12. октобра 1758. године, у одсутности начелника Топљанске општине Глигора Павковића, једног од најстаријих вијећника ове општине, Стефана Зупковића, и наредио му да сазове збор ради установљавања оног што се буде сматрало потребним у циљу сузбијања гозби, одржавања састанака и великих трошкова, које сносе”поданици приликом свадби, божићних празника и других сусрета који су нажалост врло чести, а то на основу терминације пресвијетле господе синдика -инквизитора”. Овај збор општинских главара био је одржан 16. октобра 1758.гидине . На њему, што је интересантно, није једноставно упозорено на извршавање већ добро познате нам одлуке од 10. маја 1749. и наредбе генералног провидура за Далмацију и Арбанију од 10. децембра 1751. године, већ је, истина на основу њих, донесена одлука главара Топљанске општине, која се својим садржајем разликује и од поменуте одлуке и наредбе. Баш зато што се од њих разликује, сматрамо вриједним донијети је у цјелости. Ова одлука општине Топла донесена је на нашем српском језику, ћириличним писмом. Она је и са језичке стране толико интересантна, да би и тиме оправдала њено објављивање. Овдје ћемо je вјерно транскрибовати:
„Насљедујући и умилато ослужујући Капетан и Суђе вјерне Комунитади све државе новске заповиједи и наредбе пресвијетлога и преузвишенога господина Зан Батиста од Мошта, провидура овога града и државе, које насљеђују преугледане наредбе пресвијетле и преузвишене господе инквижитура расудитељније, потврђене с дукалом преузвишенога Сената на 16. јулија 1749, становито чине свакоме знати и разумлети од којему драго версте, ниједнога не оставлајући, од ове Комунитади, да унапредак имају познати и гледати и понижено послушати док имају познати и гледати и одслужити исте преузвишене наредбе које се пружају за корист и за напредак инокупнога пука који од безумности готов је поћи подпуно по злу, и за искориенити злу науку и опачину од јестива и од пића које су остале у овому потребному милету с великом штетом од потребнога пука.“
(наставиће се)
