Пише :Дејан Бешовић
Један веома важан млетачки магистрат, који су сачињавали тројица синдика -инквизитора, долазио је с времена на вријеме и у Далмацију. Његова је дужност била да контролише администрацију и да спрјечава разне злоупотребе.
Овај магистрат амбулантног карактера од 1749. године је дуже времена провео у Далмацији и Боки Которској и том приликом је био веома активан, што се закључује и из многобројних његових тада доношених одлука, које се чувају у Државном архиву у Котору.Одлуке које је овај магистрат доносио за вријеме своје мисије у Далмацији и Боки биле су интестиране овако:”Noi (имена тројице синдика-инквизитора), per la Serenissima Repubblica di Venecia etc., sindici inquisitori in Dalmazia e Albania.“Неке његове одлуке општијег и значајнијег карактера требале су постићи и сагласност Сената.
Задржавши се овом приликом дуже него обично у нашим крајевима, синдици-инквизитори су били у могућности не само да врше контролу администрације, већ и да боље сагледају начин живота наших људи.Од свега онога што су синдици-инквизитори за вријеме ове своје мисије код нас пронашли и одлучили, на овом мјесту само је од интереса њихова одлука од 10. маја 1749, коју су, пошто је исту одобрио Сенат својим декретом од 16. јула те године, објавили путем прогласа на италијанском и српском језику. Овдје доносимо само наш текст који гласи:
„Ми, Хуан Лоредан, Никола Еризо Пети и Себастијан Молин, од стране заједничке млетачке владе, судимо инквизицији у Далмацији и Албанији.Гозбе и сопри, које се чине у име Христово, на новим мисама, током празника, мирних празника, година, седмица, кермина, служења Нове године, давања данка, доказују се као знак злобе и љености; погледи сиромашних падају на сиромаштво сиромашних, а коријени остају без коријена, јер ће у једном дану уништити човјека чим га и сва доживљена зла ухвате; и губећи разум у вину, опијајући се и пијући смирну, без смирне, подстичу мржњу, подстичу освету, затим раздор, тугу, убиство и рушење непожељних кућа.
Знајући све ове неспорне ствари, ми, уз помоћ нашег суда, којим, по великом ауторитету економског Кнеза, имамо моћ да се одупремо сваком злу и тражимо сваку корист за народ ових држава , размотривши и одлучивши се о неопходној и корисној одредби, желећи да на сваки начин укинемо штетни устаљени обичај, јасно обавјештавамо овом Наредбом.“ Даље ова наредба налаже “ Забрањено је у сваком граду и сваком селу служити људе у част празника и славе Светог и Светог Имена, тако да на дан свог Светог и Светог Имена нико не сме да позива к себи, нити да прима на ручак, нити у посету, нити на вечеру, нити рођаке нити пријатеље, него да руча са својим изабраницима (!) Бог је одредио.
У даљем тексту на глагољици ,коју изворно досимо синдик- провидур пише :
Zabragnuje se po isti nacin Skup i Sabranje Gliudih, koje se cini za gisti i pitti u dan goda martvih, moguchi samo blixni rođazi koi, i koi od kuchie kada primine rodjak dochi na xalovanje i sprovod za utisciti razgovorom xive, a ne za nadodavati xalost verhu xalosti, pogivsci xalechi martvoga (jes)tvo živih.
… и заповеђено је да за вријеме новогодишње мисе, гозбе и… само блиски сродници, а не пријатељи, могу доћи на гозбу на сам (дан новогодишње) мисе, гозбе и мира, а не другим данима, и тако са радошћу и… доживљава се сједињена корист, избегавајући и не расипајући узрок туге, што је супротно заповести Божјој.Синдик даље каже ( доносимо пречишћен интегрални текст):
Buduchi svetkovine postavgliene za slaviti Boga i gnegove Svete i videchi da Blagdani posvechieni na slavu Boxiu i nа ciast Svetih obrachiaju se na pianstvo i poxerlost, igru i smutgnu prid istom zarkvom u koju se svetkuje; cichia toga zabragnuje se da nitko ne ima nositi na prodaju k’ mistu gdi se cini Svetkovina ni vina, ni rakie, ni drugoga pitja, ni gizbine; ni zakoimu drago -uzrok sustaviti se u istih mistih za gisti i piti; nego pomolivsci se u zarkvi, i opravivsci svoja duhovna diella ima se smirom vratiti svak svojoj kuchi “
?¹Кад год неко, било за себе или за друге, или продајом на фестивалима, или на путу, или у приватним кућама, носи или дистрибуира вино или друго пиће и жестоко пиће, због губитка истог, биће строго кажњен, бичевањем, затвором, галијом и другим казнама по нахођењу Правде. Ко год приступи ономе што је одозго наређено у Свето Име, на дан Свете, Године, Празника, Мира, Седмог, Крста, Нове мисе и празника, због горе поменутих физичких казни, биће осуђен на двадесет пет гроша.Овим се наређује да пуковник, наредник, сеоски капетан, харамбапе и сви старјешине региона, по првом саслушаном извештају да је неко поступио на најозбиљнији начин у горе поменутим приликама кршећи наредбу, што прије обавијесте команданта градова којима су потчињени, који ће у то време издати потребна наређења бандурима и серексанима да подигну поменуту казну од двадесет пет гроша, од чега ће се казна давати ономе ко ју је објавио, а казна бандури или серексану који је подигне; сахрањени биће праћени правдом да би се изрекле друге достојне казне из горе поменутих извора , узимајући у обзир природу злочина и подносиоца захтева и захтев.И да би се ова наша општа заповијест обзнанила свима, она ће бити штампана, објављена и послата свуда са наређењима свим градским заповједницима, парохијским свештеницима,пуковницима, наредницима и другим вођама да је јавно објаве и објаве свуда, и у мјери у којој је свакоме прикладно да је се у потпуности придржава.Дан инквизиције рођен у Задру 10. маја 1749. Иван Лоредан, судија инквизиције Никола Ерицио Пети, судија инквизиције Себастијан Молин, судија инквизиције„Миховио Бонцио, нотар инквизитора.“ Послије упоредо датог текста на италијанском и српском језику, слиједи клаузула:”Adi 16. luglio 1794. approvata condecreto dell’ eccellentissimo Senato”, која до сада није дата у преводу.
С обзиром на дубоку укоријењеност обичаја и навика код наших људи, ова наредба тројице синдика-инквизитора није могла бити ефикасна и поред тога што је предвиђала строге санкције. Зато he поједини млетачки виши функционери c времена на вријеме доносити нове наредбе и предвиђати друге и строжије санкције у исту сврху.
Генерални провидур за Далмацију и Боку, Франческо Гримани, већ 10. децембра 1751. године објављује ову своју одлуку:”С обзиром да се већи број убистава дешава на славама и састанцима “Влаха”, које одржавају и у приватним кућама под изговором да славе празник оног свеца кога држе за заштитника свога дома, или приликом одржавања младих миса, посмртних свечаности и умирања, када се слављење претвара у прождрљивост и пјанчевање, те, пошто се изгуби разум, дешавају се често врло незгодне ствари које нарушавају мир поданика и изазивају друге веома опасне посљедице, а да би се отклониле злоупотребе и да би се угасио пламен који, гутајући животе и иметак поданика, постаје узроком уништења многих породица и знатног оштећења интереса Млетачке републике – одлучили смо да наредимо да, пошто су већ биле од наших пресвијетлих претходника из здравствених разлога забрањене славе и скупови у селима, оживљавајући ову забрану...” У наставку ове наредбе генерални провидур изричито забрањује продају вина у близини цркава и нарочито подвлачи забрану одржавања “ приватних” састанака. Међу уопштеним казненим одредбама има једна тачно одређена: 18 мјесеци веслања на галији сваком главару села у коме би дошло до повреде горњих одредаба. Иста санкција ћe ce примјењивати и према сваком појединцу који би било у чему повриједио ову наредбу генералног провидура.
Иако су се млетачке наредбе обнављале и допуњале, у неким нашим крајевима упорно је остајало све по старом.
(наставниће се )
