Аутор: Тихомир Бурзановић

На Балкану, власт и моћ често се понашају као самостални ентитети, одвојени од људскости и етике. У Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Републици Српској и на Косову и Метохији, политичари, министри, посланици, директори и бизнисмени редовно показују да моћ више дефинише њихово понашање него морал или емпатија.

Новинари и интелектуалци, пак, често постају инструмент или публика те моћи, уместо њен критички коректив.

Да бисмо их човечили, прво морамо разумети механизам њиховог отуђења. Моћ на овим просторима често производи похлепу, неодговорност и бахатост, а друштвена толеранција на овакво понашање ствара зачарани круг. Не постоји бољи пример од министра или посланика који игнорише законе, али истовремено држи моралне лекције грађанима; бизнисмена који гради империју на привилегијама и везама, док занемарује друштвену одговорност; или интелектуалца и новинара који хвале или критикују према утицају који им доноси личну корист, а не истину.

Очовечење ових актера није само питање етике, већ стратегије и притиска друштва.

Транспарентност, јасно дефинисани стандарди понашања и јавна одговорност нису идеали, већ алатке. Први конкретан корак јесте разоружавање страха – медији и грађани морају бити способни да разоткрију злоупотребе без страха од осветничких механизама власти. Други корак јесте инсистирање на интегритету кроз формалне и неформалне механизме: етичке комисије, независне институције, јавне дебате и друштвено ангажоване академске и интелектуалне заједнице. Али, најтежи и најважнији корак јесте лична трансформација – свесно суочавање са властитим слабостима, егоизмом и коруптивним навикама.

 У региону где политичар или директор функционише као феудални господин над својим поданицима, и где новинар или интелектуалац лако пристаје на аутоцензуру, очовечење значи научити да моћ није награда, већ одговорност. Постоје примери појединаца који су остали доследни и непоколебљиви, чак и под притисцима. Њихове приче показују да човечност није луксуз, већ избор. Наша дужност је да створимо околности у којима ће такви избори бити награђени, а злоупотреба моћи – кажњена.

Очовечење моћи није само хуманистички идеал, већ политичка и друштвена нужност.

 Ако желимо стабилно друштво, у којем моћ и интегритет коегзистирају, морамо престати да гледамо моћ као право на експлоатацију других, а почети да је посматрамо као обавезу према свима. Без тога, Балкан ће наставити да производи фигуре моћи без људскости, а друштво које их производи – без будућности.