Пише :Дејан Бешовић
Данас одомаћен и посвуда усвојен назив Бока Которска није био то од увијек .Нити je постојао израз Бока, нити je тај
крај увијек означаван по Котору. Али je у давној старини означаван по једном другом граду: по Рисну. Нормално се
језера означују по неком главном насељу: Циришко језеро,Женевско језеро, Комско Језеро, Луганеко језеро, Скадарско
језеро, Охридско језеро итд. То главно насеље зове се каполаго
(capolago) т.ј.глава језера. Бока je залив, али налик на језеро, па
je добила и наименовање слично језерима.Грци je звали Рицоникос колпос Rhizonikos Kolpos, a
Римљани Синус Рицоникус: Sinus Rhizonicus. Рицоникос или
Рицоникус значи рисански; тада je Рисан био глава данашње Боке. Колпос значи залив, a синус je истовјетсно што и грчки
колпос. И то значи залив, али првобитан израз и тамо и овдје je окриље, уточиште.
Преузимање водеће улоге града Котора много je каснијег
датума a означава цијеле територију према њему још касније као
што ће се видјети из следећих наших излагања.Лингвистичко поријекло назива Бока је јасно и недвосмилено. Оно je италијанско: Bocche di Cattaro што значи
„ушћа Котора“ . Али се не зна, позитивно, ни кад je овај назив настао, ни шта je кад обухватао, ни зашто je баш такав назив
изабран. Остаје једина могућност нагађања, претпоставка,
комбинација. Ha тај начин се, вјероватно, може доћи до близу
истине, ваљда до сасвим близу.
Што се времена постанка тиче, то изгледа скоро сасвим поуздано, скоро извјесно, да назив потиче од Млечана, да
потиче из доба кад je Венеција владала великим дијелом Боке. У земљи би вјероватно морали установити кад се ријеч прво јавила.
Млеци су владали четири вијека Бојом од 15 до 18 .вијека Први не
потпуно цио, остале у цјелини. Изгледа да je назив доста стар,
да je свакако из прве половине млетачке владавине, можда с почетка 16.вијека.Oн ce испочетка канда ограничавао на заиста саму територију Боке; територију су називали Млетачка Албанија, a град
Катаро. Зашто само ушће које je после означавало цио предио?Je пи то pars pro toto?
Поједини научници замишљали су то овако.Надешћемо Лаза М.Костића : Млетачке пађе и галије које су
пловиле Јадраном, нормално од севера ка југу, сретале су на
путу и виђале све далматинске градове: Задар, Шибеник,Сплит, Хвар, Корчулу, Дубровник, Цавтат итд. Могле су лако
допловити до њих, укрцати и искрцати и људество и робу. A онда би требало да дођу у Котор. Ho њега нема, не види се ниоткуд. Види се само једно зјело које њему води: то je само
његова бока, његово грло, ушће. A после: још једно, два, можда
и три ушћа, док се стигне до Котора. Он се не види ни откуд. Он je на крају канала, прибијен уз стене, једва видљив из најближе близине. Треба доћи до њега па га видети. Маритимски он je
незапажљив, зато се и не означава он сам већ предели и географски феномени који га скривају a у исто време чине
приступним.Тако се Ушћу придала нарочита важност: он je постао
синоним которског подручја и, мало по мало, важнији од града
коме je обележавао приступ. Укоренила се реч Бока и постала
неизбрисива.Млечани су односно Јадранци и Медитеранци говорили
„Боке„, a не Бока, што значи, како je већ речено, ушћа, a не ушће, неколико улазака a не једно. To je зато што има више
улаза и ушћа до самог Котора Оштро, Вериге итд. Кад би била
једина, могао би се тим правилно означити само главни улаз у Боку -Оштри Рт или Пунта Оштра. Овако их je више и сви заједно репрезентују некако и околна насеља. Мислимо да je
тако дошло до плуралија тантум у објележавању Боке на
првобитном италијанском језику.
Српски се тај плуралиа тантум није увријежио, није никада
уопште ни примљен. Он je прилагођен својим законима језика, тим прије што Срби нису морали да знају и нису знали откуда ријеч
потиче, a тиме су и несвјесно нагласили и циментирали јединство Боке, цјелину, нераздвојност, што je италијанском
оригиналу недостајало.
Француски историчар умјетности и путописац Шарл
Ираијарт, при свом опису Боке 1874. каже ово (2, с.310): „Сваки од уских пролаза којим омогућују лађама да пређу из једног
затона у други назива се ушће, бока (буш) a целина je добила
плурални назив ушћа Котора јер je тај град ситуиран на крају.“ На карти Петера Фрајлендера (Peter Freiländer) Quinta Europa Tabula из 1520. године, назначено је да на простору планине Ловћен живе планински Срби – Srby Montes. Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике дјелове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију. Према Кончаревићевом српском љетопису, тада је у Далмацију дошло више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од старосједјелаца — Католичких Срба .
(наставиће се )
