Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоји процес који не носи потпис ниједне владе, ниједне партије, ниједног министра. Не налази се у законима, не пише у стратегијама, не чита се у програмима реформи. А ипак – траје деценијама. У Црној Гори од 1990. до 2026. године он је постао тиха константа система: системско склањање неповољних и системска маргинализација најбољих.
То није политичка грешка. То је модел. То је идеологија медиокритетства. У том моделу не смета незнање – смета самостална мисао. Не смета неспособност – смета интегритет. Не смета послушност – смета карактер. Не смета лојалност – смета истина.
Од деведесетих до данас, јавни простор Црне Горе обликован је по једноставном принципу: најбољи су опасни, просјечни су корисни, најгори су лојални. Тако се гради систем у којем вриједност не долази из знања, већ из подобности, не из компетенције, већ из припадности, не из рада, већ из везе.
Влада без ауторитета знања
У институцијама власти се деценијама није тражила памет – тражила се лојалност. Није се тражио кредибилитет – тражила се контрола. Није се тражио интегритет – тражила се послушност. Најбољи кадрови су одстрањивани тихо: административно, дисциплински, процедурално, „реорганизацијама“, конкурсима са унапријед познатим исходима, комисијама са унапријед написаним закључцима. Не зато што су били лоши. Већ зато што нису били управљиви.
Политика као селекција послушних
Црногорска политика је деценијама функционисала као систем негативне селекције. Не бирају се најпаметнији – бирају се најпослушнији. Не промовишу се најобразованији – промовишу се најпоузданији. Не напредују најчаснији – напредују најкориснији.
Тако настаје елита без елите. Структура без структуре. Врх без садржаја. Новинарство без слободе Медијски простор је посебно поље деструкције. Најбољи новинари постају „проблематични“. Истраживачи постају „непожељни“. Аутори са интегритетом постају „тешки“. Аналитичари постају „радикални“.
Маргинализација се не ради цензуром – већ игнорисањем. Не забрањује се – прећуткује се. Не напада се директно – уклања се из простора. Тако настаје јавност без јавности. Култура без ауторитета духа Култура је претворена у декор. Интелектуалци у статистику. Умјетници у протокол. Ствараоци у декорацију система.
Не цијени се дубина, већ корисност. Не цијени се мисао, већ лојалност. Не цијени се слобода, већ подобност. Резултат: духовни простор без духовности.
Период након 2020: илузија промјене
Посебно трагичан је период након 2020. године. Промјена власти је створила наду. Али није промијенила матрицу. Промијењена су имена. Промијењене су партије. Промијењене су заставе. Али није промијењен систем. Исти механизми. Исти обрасци. Иста негативна селекција. Иста маргинализација најбољих. Умјесто деконструкције система – добијена је његова реконструкција са новим актерима.
Духовна и интелектуална девастација
Оно што се догодило Црној Гори није само политичка штета. То је антрополошка штета. То је цивилизацијска штета. То је духовна штета.
Јер када склањате најбоље: рушите стандарде убијате амбицију демотивишете знање нормализујете просјечност легитимишете медиокритетство И добијате друштво у којем је нормално бити осредњи, а сумњиво бити изузетан. Држава без огледала Црна Гора данас не пати од недостатка талента. Пати од недостатка простора за таленат.
Не пати од недостатка памети. Пати од страха од памети. Не пати од мањка знања. Пати од система који знање види као пријетњу. То је држава која је системски уклањала сопствена огледала – јер су показивала истину.
И зато данас имамо друштво које се не боји незнања, али се боји истине. Не боји се глупости, али се боји памети. Не боји се празнине, али се боји садржаја. Јер садржај тражи одговорност. А одговорност руши систем лажи.
Док се не промијени тај модел – свака власт ће бити иста, свака промјена ће бити илузија, свака реформа ће бити козметика.
Црна Гора ће остајати земља у којој се најбољи склањају, да би најгори могли несметано да владају. То није политички проблем. То је проблем бића државе. И зато је ово питање опстанка, а не идеологије.
