Пише: Тихомир Бурзановић

У држави у којој се свакодневно говори о штедњи, фискалној дисциплини и „одговорном управљању“, политичка стварност изгледа потпуно другачије. Док пензионери у Црној Гори преживљавају са минималних 450 евра мјесечно, поједини посланици власти живе у паралелном универзуму – оном у којем се буџет не доживљава као јавни новац, већ као приватни банкомат.

 Најилустративнији примјер долази из редова Покрет Европа сад. Посланик Гордан Стојовић, некадашњи функционер ДПС-а, у 2025. години потрошио је чак 36.000 евра на службена путовања. То је износ једнак 80 минималних пензија. Осамдесет мјесеци нечијег живота. Осамдесет мјесеци одрицања, штедње, преживљавања. Потрошено на авионске карте, хотеле и дневнице. Али Стојовић није изузетак – он је симбол система.

 Подаци Скупштине говоре сами за себе:

– 17 посланика Покрета Европа сад потрошило је укупно 115.216,58 евра,

– шест посланика Демократе још 45.891,32 евра,

– шесторо из Бошњачка странка чак 62.566,01 евра, углавном за путовања ван земље,

– коалиција За будућност Црне Горе ( НСД и ДНП ), заједно са предсједником Скупштине Андрија Мандић, за 11 представника потрошила је 43.416,68 евра,

– девет посланика ДПС направило је трошак од 35.606,05 евра.

Бројеви су хладни, али порука је брутално јасна. Разлика није само у износима – разлика је у симболици. Када један посланик сам потроши износ једнак десетинама минималних пензија, то више није статистика. То је политичка порука. То је порука да у Црној Гори постоје двије стварности: једна за грађане и пензионере, и друга за политичку елиту.

Грађанима се говори да „стежу каиш“. Пензионерима се објашњава да „нема пара“. Младима се поручује да „морају да се стрпе“. А политичка класа – путује. Спава по хотелима. Сабира дневнице. Фотографије са аеродрома замјењују социјалну политику. У земљи у којој се власт куне у реформе, правду и одговорност, буџет се и даље троши као плијен, а не као повјерење. Као ратни трофеј, а не као друштвени уговор.

 Јер 36.000 еура за путовања није само трошак.

То је 80 минималних пензија.

80 мјесеци нечије старости.

80 мјесеци достојанства претворених у авионске карте.

 И зато питање није колико су потрошили. Питање је: коме служе? Грађанима – или себи? Јер док пензионери броје сваки еуро, посланици броје дневнице. Док народ преживљава, елита путује. Док се прича о држави, живи се од државе. То није политика.

То је морални банкрот.