Са временске дистанце, није било давно, када поп Јован Јоксимовић из Вранеша поведе добровољце из Потарја и Затарја у помоћ Вожду и Српским устаницима. Са Дурмитора горштаци са браћом Гаврилом и Јованом, пређоше Лим код Увца и ступише у борбене Српске устаничке Вождове редове.
Не даде Јован Вожду да изађе на двобој Туран бегу Босанском, појаха Мркова Вождовог, обуче доламу, стави на главу Вождову шубару, за појас кубуру. Одједном им пукоше џефердари и мртви падоше оба падоше.
Вожд даде барјак Гаврилу и од тада ће Шибалије са Крађорђевићима бити барјактари и кумови у сватовима и ратовима.
Даде барјак и Вассојевићима, Фемићи га донијеше на Фемића крш. крсташу барјаку доби име то мјесто.
Данас смо пред спомеником твојим Вожде Карађорђе, не само пред каменом и бронзом, већ пред живом савјешћу Српске историје. Ти нијеси био само Вожд устанка—био си савјест и буна, мач и глас народа који више није могао да трпи ропство.
Ти си био витез времена. Задивио си Балкан и Европу храброшћу. Подигао си Србе из пепела, вратио му име, вјеру и достојанство.
Диже народ, крсти земљу и варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва дуну живот Српској души.
Ево тајног бесмртника—и јеси бесмртан Велики Вожде Карађорђе, ти нас научи да за државу не моли- држава се ствара. Да се слободода не добија—слобода се осваја. И да се народ одржава онда кад има храбрости.
Зато смо дужни да те се стално сјећамо Вожде, да то име помињемо и из твога примјера учимо.
Јер док тебе памтимо Карађорђе—знамо ко смо.
А кад знамо ко смо смо не можемо пропасти.
Живио бесмртни Вожд Карађорђе. Живјела Србија.
Живио Александар Вучић, предсједник Србије.
Имали сте оба непријатеља и споља и унутра. .
Живјела Србија и Црна Гора, два ока, два брата.
Живјела Србија. Србија је вјечна док су јој дјеца вјерна.
Бесједа Мома Јоксимовић поред споменика Карађорђу у Подгорици, Сретење 2026. године.
