Пише:Дејан Бешовић
Командант Драча Лав Равдух је допао до Неретљанске крајине да тражи савезнике против Бугарске. Срио се са великим кнезом Петром управо на Неретљанском приморју, гдје је владар Рашке преговарао о савезу са Византинцима.Било је то 917.године када је велики кнез Петар је преварен и Бугари су на његово мјесто поставили његовог рођака Павла Брановића. Како Павле није признавао врховну власт Бугарске, цар Симеон га је збацио због овога и поставио његовог брата од стрица Захарија Прибисављевића 920—923. Са бугарским уништењем Рашке 924, настала је анархија, а почео је да јача хрватски утицај.Године 927. Часлав Клонимировић из лозе Властимировића се вратио из бугарског заробљеништва и поново основао Рашку 931, признајући Византију као врховног владара. Након смрти краља Крешимира 945. избио је грађански рат због наслеђа хрватске круне, па су Неретљани освојили острва Каза, Вис и Ластово. Неретљани су тврдоглаво одбијали да се оставе пиратских навика, па је млетачки дужд Пјетро Трећи Кандијано 948. повео флоту од 33 галије против њих, напавши у два таласа. Оба војна покушаја нису успјела да окончају доминацију Неретљана на Јадрану, а након другог покушаја, Млечани су морали да плаћају порез Неретљанима за безбиједан пролаз Јадранским морем. У сљедећим годинама, разни хрватски утицаји су били присутни у земљи Неретљана.Тако 9. маја 1000, млетачки дужд Пјетро Други Орсеоло је одлучио да покори удружене Хрвате и Неретљане, штитећи интересе њихових трговачких колонија и романизованог становништва у Далмацији. Без потешкоћа је напао цијелу источну обалу Јадранског мора, а само су Неретљани пружили некакав отпор. Заузврат, Неретљани су отели 40 богатих грађана Задра и украли транспорт који је преносио робу из Апулије данашње Пуле . На повратку, дужд Пјетро је послао 10 бродова који су изненадили Неретљане између Ластова и Каце и одвели их као заробљенике у Трогир. Неретљански емисари су дошли у дуждеву привремену палату у Сплиту да моле ослобађање заробљеника. Гарантовали су да ће се појавити неретљански кнез и да ће се одрећи старог права да наплаћују Млечанима за слободан пролаз и да ће гарантовати слободан пролаз млетачким бродовима. Свим заробљеницима је дозвољено да се врате кућама, осим 6 Неретљана који су држани као таоци. Неретљани су се мало смирили, осим Ластова и Корчуле који су наставили да се супротстављају Млечанима. Корчулу је освојио дужд Пјетро Други, а Ластово је пало тек након дугих крвавих борби. Пошто је Ластово било врло злогласно јер је било пиратски рај, дужд је наредио да се град Ластово евакуише да би било уништено. Након што су становници Ластова чврсто одбили да се покоре, Млечани су напали град. Град је освојен и сравњен са земљом.
Након што је византијски цар Василије Други уништио Самуилову Бугарску 1018.године, Неретљани су заједно са Хрватима прихватили византијску власт.
Током друге половине 12. вијека, неретљанска област је заједно са сусједним Захумљем била у саставу државе великог кнеза Мирослава Завидовића , брата великог жупана Стефана Немање. У то вријеме, власт кнеза Мирослава се према западу простирала све до Омиша и ушћа Цетине, обухватајући и читаво неретљанско приморје. Као погранична област- крајина, неретљанска земља је од тог времена почела да се назива и Крајина, а њени становници Крајињани. Током 13. вијека, неретљанска Крајина је била најзападнија област српске државе Немањића. Почетком 1247. године, Крајина је склопила уговор о пријатељству са Дубровачком републиком. У име неретљанске Крајине, уговор је заклетвом потврдио кнез Држимир Тврдић. У самом уговору и заклетви, досљедно се употребљавају називи Српска Крајина и Српски Крајињани.У међувремену, након оснивања Српске архиепископије године 1219., цјелокупно подручје неретљанске Крајине је у црквеној арондацији ушло у састав српске православне Хумске епархије, чије је прво средиште било у оближњем манастиру Богородице Стонске а Хумска епархија била је у саставу Митрополије Зетске .Српске владарске повеље из тог времена свједоче да је хумско епархијско властелинство обухватало и посједе у неретљанској Крајини, укључујући села Живогошће и Дрвеник.Крајина је остала у саставу државе Немањића све до смрти краља Стефана Милутина (1282-1321). Искористивши потоње немире у Србији (1321-1322), неретљанску Крајину је својој држави прикључио босански бан Стефан Други Котроманић.Момчило Спремић констатује у свој дјелу Западни Срби у доба Немањића „Београд 1986 ,издање Византолошког института САНУ ‘Средином 15. века, Крајина је потпала под власт Стефана Вукчића Косаче, првог херцега од Светог Саве. Тиме је неретљанска Крајина постала део Херцеговачког приморја.Крајина је потпала под власт Турака око 1465. године, након чега је та област прикључена Херцеговачком вилајету, који је око 1482. године преуређен као Херцеговачки санџак. За време турске власти, највећи део неретљанске Крајине је био организован као нахија Приморје, а најзначајније место у тој области била је Макарска. Током Кандијског рата (1645-1669), на тим просторима је дошло до знатног померања становништва, а масовна миграциона кретања су настављена и током Морејског рата (1684-1699), када је највећи део неретљанске Крајине потпао под млетачку власт, након чега је укључен у састав Млетачке Далмације .“Касније су Хрват Ватрослав Јагић као и Србин Љубо Влачић сматрали да у овом крају живе Срби. Великохрватски аутори сматрају, без историјског основа, да је та област била хрватска још од раног средњег вијека,што никако нема историјских утемељења .Током историје, просторни опсег млетачке власти у овим областима се често мијењао, што је доводило до разних промјена у значењу појма Млетачка Албанија. Стварање ове области започело је 1392. године, када су Млечани успоставили своју власт у Скадру.Из тог првобитног упоришта, Млечани су наставили да шире своју власт у областима данашње сјеверне Албаније, а њихове претензије су се потом пренијеле и на подручје тадашње Доње Зете, која је обухватала приморске области са нагласком на Боку у саставу данашње Црне Горе. Током прве половине 15. вијека, на том простору је вођено неколико ратова између Млетачке републике на једној и Зете,прецизније Србије на другој страни.
(наставиће се)
