Пише: Момо Јоксимовић

Срби нијесу народ на маргини историје. Срби су народ на првој линији фронта.  Док су други ћутали, Срби су гинули. Док су  се империје договарале , Срби су бранили своју земљу, своју вјеру и своје достојанство. Зато је Европа хришћанска—не зато што је хтјела, већ зато што су је Срби бранили.

Срби су народ  који није  преживио  јер је био  бројем јачи, већ је био јачи духом.  Народ који је  знао да  историја није удобност, већ обавеза.  Кроз вјекове смо падали али никад нијесмо клекли, губили земљу али не и душу. И зато Србија траје—јер народ који носи  слободу као завјет не може се избрисати ни сломити ни лажима ни временом.

То није  лични став,то говоре знамените личности, не само историје и политике, него и науке уопште.   То говоре сви поштени и честити људи, који имају памћења.

Професор Томас Молнер, са Њујоршког универзитета, 1994.године  долази у Републику Српску, да се лично упозна, да види истину коју су медији сакривали. Хоће да види и другу страну.Хоће да види Србе на лицу мјеста. Видио је народ који је  проглашен кривим унапријед, народ осуђен без  суђења. По повратку у Америку,  говори је свом научном следбенику Тому Фелингу: Срби нијесу чудовишта—они су жртвени јарац новог свјетског поретка.

Професор Молнер није симпатисао Србе, јер су му убили задњег краља, престолонаследника Франца Фердинада из династије Хабзбурга. Међутим истина је другачија.  Тај пуцањ јесте био из српске руке коју су инструирали  масонерија која је била против католицизма.  Тај пуцањ је био изговор , а не узрок. Беч се спремао за рат са Србима. Због тога је  млади престолонаследник Франц са суоругом Софијиом , надгледао војне вјежбе у Босни , снаге које су се спремале да ударе на Србију преко Дрине. Иза тог пуцња су стајале велике силе , тајне службе и интереси који су жељели рат.  Срби су  означени  за кривце јер је неко морао да понесе крст туђих гријехова.

Професор Молнер свом насленику  Тому Флемингу каже—да су Срби кроз историју били брана Европе, против Османског царства , против нацизма и данас против глобалистичке диктатуре.  Срби су народ  који је кажњен  јер није  хтио да клекне.

А када је Европа требало да покаже захвалност—послала је бомбе . Деветнаест  НАТО држава ударило је 1999.године на један мали народ. Бомбардоване су болнице, мостови, дјеца. То није била интервенција—то је била порука: ко не слуша биће сломљен.

Али Срби нијесу сломљени.

Данас нам држе лекцију о демокртатији они који  су нам рушили градове. Данас нам говоре  о праву они који су га погазили. А Европа, која је дуго живјела од српске жртве, окреће главу кад Срби траже истину и правду.

Ипак нешто се мијења. Народи Европе се буде.  Дижу главу  против најжешћег колонијализма, против  наметнуте кривице, против система  који брише идентитете. И ту су Срби поново стоје  као примјер—народ који зна да слобода нема цијену.

Ово није говор против Европе. Ово је говор против лицемерја. Ово је против да Срби више никад не  прихвате  улогу кривца који им  други пишу.  Јер народ који је бранио Европу има право да  брани и себе.

Народ који је бранио Европу кад је било најтеже, има право данас  да брани себе-без извињавања и без клечања.

У времену када се државе ломе , а народи посустају, када су притисци били најтежи, када се од Србије тражила одрицања која ниједан народ не прихвата,  ријетки су они који знају да  издрже терет  одговорности. На челу Србије је био  и јесте човјек који је знао да држава није тренутак већ одговорност. 

Алрександар Вучић је један од тих ријетких—државника који је морао да води земљу кроз олују, притиске и искушења каква  се не бирају већ наслеђују. Показао је  ријетку комбинацију мудрости, снаге и храбрости—да издржи ударце, да сачува стабилност и да не дозволи  да се  Србија сломи онда  када су многи то очекивали.

Снага му није била у галами, већ у истрајности, мудрости, не у брзини, већ у стрпљењу.

Мало би  ко у  таквим  уловима знао  да сачува равнотежу између поноса и опстанка, између отпора и разума.

Историја не мјери вође  по лакоћи времена у којем  су живјели, већ по тежини крста који су носили—а тај крст није био мали.

И  зато  нека свијет  зна: народ који има такву  историју и таквог вођу који  издржавају таква времена—не може и неће пропасти.