Новоформирана колона у Рудом, почетком фебруара, креће ка Вишеграду. Даље, ка тешко проходном, Деветаку. Хладноћа нас нагриза, умор и глад су још проклетији. Са мало живота, и много наде, ћутке напредујемо. Нама се већ све десило. Нама не може више ништа да се деси, осим смрти…
Синовче, мирим се са јадом и муком, губим осјећај за правду и праведност. Помишљам да сам проклет…
Брзи на плијен, хитри на грабеж, лакоми на опојни мирис крви, у околини Фоче, муслимани у црним усташким униформама, из такозване „Црне бригаде“, нападају нас и наносе тешке губитке. Био је то прави пакао, без претјеривања. Не. Не могу да претјерам, колико стварност може да добаци. Они који не памте прошлост осуђени су да је поново проживе, или заувијек забораве у вјечној тами смрти… О како су нас презирали што су крв наше крви… Што у свом сјећању и присјећању носе записе свог поријекла… То је био дио наше земље, натопљен знојем, крвљу, традицијом…
Да. Да… Синовче, истина се не ствара, она се открива…
Лешеве смо налазили свуда, у кречани, бунарима, о врбама. Већина убијених је била масакрирана. Разбијених глава, пребијених руку и ногу, заклан, одсјечених ушију, носева, прстију, распорених стомака… Грозота!
Синовче, интелигентан човјек има дар да осјети истину чак и кад му не помаже логика… Павле Ђуришић, забезекнут и љут, окупља виђеније муслимане. Тражи имена егзекутора невиних цивила… Неће да кажу. Ћуте. Један од њих рече да су то нечије лажи. Нико од њихових сународника, из округа, није дигао руку на беспомоћан народ… У очима му се види лаж...
За лошу вијест, перфидно, окривљују гласника. Лица су им затегнута и блиједа. На њима се мијешао онај посебан прелаз између страха и напетости. Нико од њих, додуше, није сасвим недужан. Истина, доста тога се измијенило, сем подозрења…
Синовче, зло је страшно. Уколико сви затворимо очи трајаће вјечно… Бог је трансцендентан, изнад сваке творевине, свега што човјек својим умом обухвати… Шаљући Сина да страда за човјечанство, тиме је зацијелио непремостиви простор између неба и земље… Али, они знају само за Алаха… Њихов Бог није биће три личности – Свете тројице…
Павле, који је посједовао неке своје моралне норме и осјећање одговорности, без колебања, дугих сумњи и пресумњивања, са изабраном јединцом, направи прави дар-мар, светећи невине цивилне жртве из збјега…
Синовче, освета је нека врста дивље правде… Колико је невиних људи умирало са жељом да изговори последње ријечи, и то оне епске: „О, нек се роди осветник из пепела мог.“
Ипак, и у злу, човјек треба човјеку да буде човјек…
(Из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка”)
