Словеначка дјеца су, послије рата, играјући ногомет, крпењачама, у долини ријеке Бистрице, налазила лобање и кости, кад би, крпењача од јаког шута завршила у шуми. О томе су обавјештавали родитеље, који би, ревносто, пријављивали словеначким властима. Озна и полиција би долазили, ограђивали дрвеном оградом. Нису дозвољавали никоме да се приближава, а камоли уђе у ограђена стратишта…
Мирно почивај безгробна војско, све ће вам признати памћени преци, кад већ нијесу очекивани потомци…
Поред лобања, дјеца су налазила и остатке војничког прибора, фишеклије, чутурице за воду… Када би их отварали, у чутурицама би, умјесто воде, или какве друге течности, налазили папириће на којима су биле исписане и потписане поруке стријељаних, са адресама својих породица. Уједно, била су то опроштајна писма, надајући се да ће их, било кад, неко пронаћи и доставити.
У чутурицама су, поред порука, налазили златно прстење, кроз које су, понека опроштајна писамца, биле провучена, златни привесци, али и срца на расклапање у којима су биле слике најмилијих, очева, мајки, браће, сестара и вољених жена и дјевојака…
У једној од порука, извађеној из фишеклије, чији се почетак временом искрзао, писало је:
„…Бог нас учи да презремо гријех, али да волимо грешника. Ово нису грешници, већ злотвори. Могу да се одрекнем хлеба и достојанства, слободе и живота, али Бога, вјере и Отаџбине никад. Сјутра ће ме убити, али ми душу не могу уништити. Умријећу са ускликом „за Краља и отаџбину, као човјек. Немам храбрости да будем слабић!“
Воли вас ваш Мирослав, наредник Краљеве војске у отаџбини
Извађена из једне од чутурица, завезана војничким концем, порука је гласила:
Драга жено и дјецо
Сјутра ће ме стријељати, без суда и пресуде. Није ни важно, њихов „суд“ је сулудно истребљивање нас Националиста, а мржњу према нама употребљaвају као стимуланс. Боже, какви су то људи…
Моја драга жено, Љубице, свака ноћ је за мене била тамница, јер је твоје лице није обасјавало. Много те волим. Пољуби дјецу, испричај им све, како би памтила и запамтила ко су, чији су, како су васпитавана. Нека их Бог чува, а они не забораве ни Њега ни Цркву. На крају, мили моји, само је једна ствар гора од смрти, вољети вас које више никад нећу видјети у животу. Остајте ми у добру, чувајте се, и не заборављајте једни на друге… Морам да идем, судбина ме чека…!
Мило Мујовић, капетан Краљеве војске у отаџбини
У лименој футроли, која је, на први поглед, изгледала као њемачки добош за муницију, извадих парче хартије, на којем је, нечитком ћирилицом била написана порука:
Премила породицо и моји Васојевићи, чекам у реду за стријељање, на крају сам колоне, али иза мене комунисти доводе још младића, из Црне Горе, на стратиште. Енглези их пожурују да што прије заврше са злочином, јер је рат завршен.
Са леђа ме, случајно, закачи младић из Васојевића. Познадох га, Момо Трифуновић. Није имао ни 17 година. Каже да су га одредили за стријељање. Прво су му наредили да подигне руке. Кад су видјели маље испод пазуха, одредили су га за ликвидацију. По томе су злочиниоци закључивали ко није малољетан. Бијесан, шчепах га за рамена, гурнух снажно преко пута. Одлетио је у групу дјеце која су била помилована. Не знам, можда сам га спасио?
Чекам стријељање…
Партизани немају времена да воде заробљене у шуме Похорја. Младиће из наше групе воде пар стотина метара даље. На наше очи их убијају метком у потиљак, неке рафалима. Видим да сви нису поубијани, има рањених. Путем нешто забруја. Страхота да те ухвати. Долазе тенкови, које су им Енглези уступили.
Не вјерујем сопственим очима, гусјеницама прелазе преко побијених и рањених. Ужас… Чује се како пуцају кости, распрскавају се лубање.
Поред мене стоји човјек, такође из Васојевића… Спасиће се… Нема једне руке, друга је до пола одсјечена… загнојена, виде се црви…
Збогом моја драга жено, дјецо, моји Васојевићи. И на оном свијету служићу Краљу и отаџбини, заклетва и понос ме обавезују…
Ваш Мирко Бабић, капетан Краљеве војске у отаџбини
Синовче, свјежином духа и способношћу да трагедију нељудског времена сведем на људску мјеру, не дозвољава ми савјест. И данас у њима и њиховим потомцима владају убитачни идеали и традиционална мржња…
Реци, кога су то издали наши преци? Краља и отаџбину или Тита и партију?
Најлакше је осудити, али је потребно много више мудрости, да би се схватила и прихватила истина нашег постојања…
За комунисте је правда била правило или закон – јачег. Обамрле памети и чула, с мржњој су дочекивали нови дан, испраћали крваву ноћ… Ако су нас издајом презрели, нису понизили, расчовјечили, ни кандило српске православне вјере угасили…
Покајања нема.
Покајање је продужетак духовног живота у садржају Вјечности…
Ко нас је, као народ клео, није дангубио…
(Из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка”(
One Response
ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ
ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ
Јером. Др Амфилохије Радовић
ПОКАЈАЊЕ КАО ПУТ ЛИЧНОГ И СВЕНАРОДНОГ ПРЕПОРОДА
Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим га је Бог створио, види га онаквим каквим га види Бог.
Преподобни Јован Лествичник каже за покајање да је оно „завет с Богом за вођење новог живота“.[1] Оно што даје меру том новом животу, кроз кога човек постаје – нови човек, није степен знања које човек постиже својом делатношћу, није ни усавршавање које човек постиже самоостварењем. Мера тог новог живота је безмерна и неизмерна јер је он усмерен на Царство небеско, које се „приближило“. Што значи: његова мера је сам Христос као дародавац новог живота и новог вечног људског Лика, силом Духа Светога.
ТАЈНА ПОКАЈАЊА У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОЛОГИЈИ И ПАСТИРСТВУ
Др Димитрије Димитријевић
„РОДИТЕ РОД ДОСТОЈАН ПОКАЈАЊА“
Јеванђелист Лука је опширније неголи Матеј и Марко приказао св. Јована као Претечу и Крститеља Господњег, са више међусобно повезаних појединости из његовог, Јовановог, живота, па из свега тога се да јасно закључити да је Јованова активност у речи и делу била веома сложена и у смислу спасења са својим припремним карактером, које се као блиско очекивало, веома значајна.
Посебан и посве важан значај ове активности може се с правом закључити кад се посматра са моралног аспекта, што је у нашој надлежности као етичара и с обзиром на саму тему. Овај значај долази нарочито снажно до изражаја у томе што на први поглед ништа за спасење није тако важно и значајно као дела (Лк 3, 9; Мат 3, 10. 12). Али, сама дела ипак нису то што одлучује о човековој крајњој судбини. Јер иста дела која се чине из различитих мотива и са различитим циљевима морално су различитог квалитета, па је и њихова вредност за спасење различита. Стога и поред свег њиховог значаја за спасење ипак је у том случају човек који се, у ствари, спасава у највећој мери одлучујући. У овом смислу излаже своју теологију о спасењу св. Јован Крститељ кад упоређујући човека са дрветом каже: „.. . свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ се баца“ (Лк 3,9), под претпоставком да добро дрво добре а зло дрво зле плодове рађа, коју је Исус Христос касније потврдио речима: да „се по роду дрво познаје“ (Мат 12,33), те „добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло“ (Мат 12, 35). Према томе за спасење је потребно да човек буде добар, али не може се бити добар без добрих дела, као што, напр., показује смоква која је несумњиво била смоква, али која није рађала плод нити је могла родити, па је стога осушена (Мат 21, 19).
СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ
Ако су демони преклињали Господа да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила.
Покајања нема.
Покајање је продужетак духовног живота у садржају Вјечности…
Ко нас је, као народ клео, није дангубио…
овор патријарха Германа у Јасеновцу 1984. године
By Стање ствари on 22. април 2015. • ( 1 )
Приликом освећења оновљеног храма Светог Јована Крститеља, сада манастира, у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, било је преко 50.000 људи. Том приликом патријарх Герман је изговорио следеће речи:
„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).
…
„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).
Усуђујем се ја грешни Никола да питам ко је молио за ОПРОШТАЈ ?????
Седам дана доцније, 8-9. септембра исте године, одржан је у светилишту Марија Бистрица Национални еухаристијски конгрес Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата, коме је присуствовало, по различитим проценама, између 400 хиљада и милион људи. Папина посета конгресу је раније отказана током те године, а забележено је да је свако спомињање кардинала Алојзија Степинца, који је био зачетник идеје о таквом скупу, наилазило на френетичне аплаузе публике.