Словеначка дјеца су, послије рата,  играјући ногомет, крпењачама, у долини ријеке Бистрице, налазила лобање и кости, кад би, крпењача од јаког шута завршила у шуми. О томе су обавјештавали родитеље, који би, ревносто, пријављивали словеначким  властима. Озна и полиција би долазили, ограђивали  дрвеном оградом. Нису дозвољавали никоме да се приближава, а камоли уђе у ограђена стратишта…

Мирно почивај безгробна војско, све ће вам признати памћени преци, кад већ нијесу очекивани потомци…

    Поред лобања, дјеца су налазила и остатке војничког прибора, фишеклије, чутурице за воду… Када би их отварали,  у чутурицама би, умјесто воде, или какве друге течности, налазили  папириће на којима су биле  исписане и потписане поруке стријељаних, са адресама својих породица. Уједно, била су то опроштајна писма, надајући се да ће их, било кад, неко пронаћи и доставити. 

У чутурицама су, поред порука, налазили  златно прстење,  кроз које су, понека опроштајна писамца, биле провучена, златни привесци, али и срца на расклапање у којима  су биле слике најмилијих, очева, мајки, браће, сестара и вољених жена и дјевојака…

У једној од порука, извађеној из фишеклије, чији се почетак временом искрзао, писало је:

„…Бог нас учи да презремо гријех, али да волимо грешника. Ово нису грешници, већ злотвори. Могу да се одрекнем хлеба и достојанства, слободе и живота, али Бога, вјере и Отаџбине никад. Сјутра ће ме убити, али ми душу не могу уништити. Умријећу са ускликом „за Краља и отаџбину, као човјек. Немам храбрости да будем слабић!“

Воли вас ваш Мирослав, наредник Краљеве војске у отаџбини

Извађена из једне од  чутурица, завезана војничким концем, порука је гласила:

  Драга жено и дјецо

   Сјутра ће ме стријељати, без суда и пресуде. Није ни важно, њихов „суд“ је  сулудно истребљивање нас Националиста, а мржњу према нама употребљaвају као стимуланс. Боже, какви су то људи…

   Моја драга жено, Љубице, свака ноћ је за мене била тамница, јер је твоје лице није обасјавало. Много те волим. Пољуби дјецу, испричај им све, како би памтила и запамтила ко су, чији су, како су васпитавана. Нека их Бог чува, а они не забораве ни Њега ни Цркву. На крају, мили моји, само је једна ствар гора од смрти, вољети вас које више никад нећу видјети у животу. Остајте ми у добру, чувајте се, и не заборављајте једни на друге… Морам да идем, судбина ме чека…!

Мило Мујовић, капетан Краљеве војске у отаџбини

У лименој футроли, која је, на први поглед, изгледала као њемачки добош за муницију, извадих парче хартије, на којем је, нечитком ћирилицом била написана порука:

Премила  породицо и моји Васојевићи, чекам у реду за стријељање, на крају сам колоне, али иза мене комунисти доводе још младића, из Црне Горе, на стратиште. Енглези их пожурују да што прије заврше са злочином, јер је рат завршен.

  Са леђа ме, случајно, закачи младић из Васојевића. Познадох га, Момо Трифуновић. Није имао ни 17 година. Каже да су га одредили за стријељање. Прво су му наредили да подигне руке. Кад су видјели маље испод пазуха, одредили су га за ликвидацију. По томе су злочиниоци закључивали ко није малољетан. Бијесан, шчепах га за рамена, гурнух снажно преко пута. Одлетио је у групу дјеце која су била помилована. Не знам, можда сам га спасио?

   Чекам стријељање…

   Партизани немају времена да воде заробљене у шуме Похорја. Младиће из наше групе воде пар стотина метара даље. На наше очи их убијају метком у потиљак, неке рафалима. Видим да сви нису поубијани, има рањених. Путем нешто забруја. Страхота да те ухвати. Долазе тенкови, које су им Енглези уступили.

   Не вјерујем сопственим очима, гусјеницама прелазе преко побијених и рањених. Ужас… Чује се како пуцају кости, распрскавају се лубање.

   Поред мене стоји човјек, такође из Васојевића… Спасиће се… Нема једне руке, друга је до пола одсјечена… загнојена, виде се црви…

  Збогом моја драга жено, дјецо, моји Васојевићи. И на оном свијету служићу Краљу и отаџбини, заклетва и понос ме обавезују…

Ваш Мирко Бабић, капетан Краљеве војске у отаџбини

Синовче, свјежином духа и способношћу да трагедију нељудског времена сведем на људску мјеру, не дозвољава ми савјест. И данас у њима и њиховим потомцима владају убитачни идеали и традиционална мржња…

   Реци, кога су то издали наши преци? Краља и отаџбину или Тита и партију?            

   Најлакше је осудити, али је потребно много више мудрости, да би се схватила и прихватила истина нашег постојања…

   За комунисте је правда била правило или закон – јачег. Обамрле памети и чула, с мржњој су дочекивали нови дан, испраћали крваву ноћ… Ако су нас издајом презрели, нису понизили, расчовјечили, ни кандило српске православне вјере угасили…

   Покајања нема.

   Покајање је продужетак духовног живота у садржају Вјечности…

   Ко нас је, као народ клео, није дангубио…

(Из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка”(