Аутор: Тихомир Бурзановић

Ријеч елита данас се троши брже од повјерења грађана у институције. Налазимо је свуда: елитно школство, елитно образовање, елитни политичари, елитне војне јединице, политичке, медијске и културне елите. Као да сама ријеч, изговорена довољно гласно и често, аутоматски производи квалитет, морал и одговорност. А не производи – само ствара илузију.

 У свом изворном значењу, елита би требало да означава најбоље: најобразованије, најодговорније, најспособније и најчасније појединце једног друштва. Оне који својим знањем, радом и интегритетом служе као ослонац заједници. Међутим, у балканској пракси – а ни шире није много боље – елита је постала статусна етикета, не провјера вриједности.

Елитно школство се често своди на скупе установе доступне малобројнима, не зато што нуде врхунско знање, већ зато што нуде друштвено раздвајање. Знање се ту мјери цијеном школарине, а не дубином мисли. Диплома постаје знак припадности кругу „одабраних“, док се суштина образовања – критичко мишљење, етика и одговорност – губи у маркетингу.

Елитни политичари су можда најопаснија злоупотреба те ријечи. Они себе проглашавају елитом искључиво на основу функције, не резултата. Њихова „елитност“ не огледа се у служењу јавном интересу, већ у привилегијама, имунитету и дистанци од стварног живота грађана. Елита која не служи народу, већ влада над њим, није елита – то је каста.

Политичке елите у региону често функционишу као затворени клубови, гд‌је се моћ насљеђује, дијели и чува, а ријетко заслужује. У њима лојалност вриједи више од способности, послушност више од знања, а припадност више од истине. Такве елите производе стагнацију, не развој.

Ни медијске елите нису имуне. Оне које би морале бити коректив друштва често постају његов ПР сервис. Елитни медији се не мјере истином, већ блискошћу центрима моћи. Критичко новинарство се проглашава екстремизмом, а послушност професионализмом.

Културне елите, умјесто да шире дух слободе и стваралаштва, често се затварају у уске кругове самодовољности, гд‌је се међусобно награђују, хвале и признају, док публику и друштво посматрају са висине.

 Чак и појам елитних војних или безбједносних јединица, када се извуче из професионалних критеријума и претвори у политички симбол, губи смисао и постаје средство застрашивања или пропаганде.

 Зато је кључно питање: чему служи ријеч елита данас? Пречесто – да сакрије просјечност, оправда неједнакост и учврсти моћ. Да створи осјећај да су неки „рођени да владају“, а други да ћуте и слиједе.

Право елитно друштво не ствара недодирљиве елите, већ одговорне појединце. У њему се елита не проглашава – она се препознаје. По знању, по д‌јелима, по моралној вертикали. Све остало је само ријеч. А ријечи, без садржаја, имају једну особину: празне су.