Фебруар 1942. и фебруар 1999. године, два датума удаљена више од пола века, исписана су крвљу у историји српског народа. Иако различити по контексту, методама и актерима, спаја их језива симболика месеца страдања, дубока неправда и болно суочавање с питањем: „да ли се време објективно креће напред, или нас немилосрдно враћа у циклус патње, где се технолошки напредак сумњиво преплиће са непромењеном људском спремношћу на зло“?
Фебруар 1942: Нечовечност у Пискавици и Ивањској
У срцу Независне Државе Хрватске, фебруара 1942. године, десио се један од најужаснијих злочина Другог светског рата. У селима Пискавица и Ивањска (данашње Поткозарје), код Бање Луке, стотине српских цивила, укључујући 77 деце млађе од 12 година, мучки је убијено. Овај покољ био је део геноцидне кампање НДХ, а посебно је потресан податак да су главни извршиоци били локални Хрвати, дојучерашње комшије. Сведочанства преживелих говоре о позивању људи по имену, пре него што би их брутално ликвидирали, неретко у присуству породице. Била је то борба за голи опстанак, прекинута на најсвирепији начин, без икаквог обзира према људском животу.
Фебруар 1999: Дипломатска фарса у Рамбујеу
Више од пола века касније, у другом фебруару, свет је био суочен са новим лицем силе. У дворцу Рамбује код Париза, од 6. фебруара 1999. године, одвијала се „мировна конференција“ која ће у историји бити уписана као врхунац „булдожер дипломатије“. Под изговором решавања косовске кризе, Србији је под претњом бомбардовања, постављен ултиматум: прихватити фактичку окупацију целе СР Југославије од стране НАТО снага и условно одрицање од суверенитета над Косовом и Метохијом.
Делегација СР Југославије је то одбила, свесна да би прихватање значило потписивање капитулације. Мадлен Олбрајт је јасно поручила: „Ако ово не прихватите, бомбе ће да падају.“ Непуних месец дана касније, уследила је НАТО агресија, без одобрења Савета безбедности УН, што је означило флагрантно кршење међународног права и почетак ере у којој сила побеђује право. Срби су се поново нашли пред одлукама које су директно угрожавале њихово постојање и територијални интегритет.
Смисао избора усред циклуса
Два фебруара, два сценарија страдања. Иако се цивилизација хвалила напретком, технолошким дометима и развојем, људска судбина се у оба случаја нашла на нишану, пред арбитрарном вољом моћнијих. Деца преклана у Поткозарју, без гласа и наде, и народ бомбардован ’99. године, усред „развијеног света“, суочени су са истим питањем: Који је смисао?
Можда време јесте кружење између лета и зиме, али у срцу тог круга лежи неминовност људског избора. Између добра и зла. Између предаје и пркоса. Између убијања и сведочења. И док болна сећања на та два фебруара опомињу на циклусе неправде, она истовремено сведоче и о неуништивој потреби човека да се бори за достојанство и смисао, пркосећи илузији да је све само таштина. Можда је смисао управо у том непоколебљивом отпору забораву и непризнавању зла као коначне судбине.
извор: српски угао
One Response
Рамбује је тако направљен да се није могао прихватити ,али и да се којим случајем и прихватио они би нас исто бомбардовали!
То су чињенице које су потврђене политком Нато Пката која се до данас води,требало нас је казнити не зато што су Шиптари то хтјели ,него једнставно такав је био план тадашње касте коај и данас пријети Ирану Русдији и Кини.Имали смо ту судбину да смо морали бити први,нажалост то и данас многи негирају правдјући се кснијим политочким ангажманом у ОТПОР организацију која и данас влада Србијом.Није пораз што нам раде, пораз је да има доста оних који јошувјек мисли да се то бомбардовање могло избјећи !На тој политчкој линији је дошло до рушења Cавезне Југославије ,одвајањем нелегалног рефрендума 2006 године па издвајазем Косва и Mетохије и признавањем од ЕУ и УСА и тако до данас.Црна Гора је због шверцера а по свој прилици и убице Мила Ђукановића признала ту и такву организацију терориста и нарко картела и сада су и дипломатски односи успостављени.
Дакле ни то им није доста него иду тако далеко да смо ми Срби као народ у таквој држави непожељни ни у власти а богме ако би се они и даље питали ни у животу.Усташтво у Хрватској се не осуђује док емисари из ЕУ као Пицула одређују шта је добро а шта није у Србији и Црној Гори.´
Тако смо од джаве која је прва у свијету пружила отпор зликовцима из Нато Пката дошли у ситацију да нам говорe о демократији и граници држи извесни Андријан из Тивта и Министар из Рватцке.Тако се губе и границе и државе и на крају слобода !