Дуго очекивани сусрет с Дражом Михаиловићем, догодио се у долини Босне, гдје је ситуација била повољнија – у селима, углавном муслиманским, могло се набавити мало хране, најчешће у замјену за цигарет папир, узет из подгоричког Монопола, који је тих дана представљао најтврђу валуту…

У Требави, Дражу је узнемирио велики број избјеглица… Поменуо је своју првобитну наредбу о концентрацији снага око Фоче и Калиновика, гдје је рачунао на стварање слободне територије са око 80.000 бораца…

   Дража је инсистирао да се прољеће не смије чекати у Требави. Да је повратак на старе терене, у Србији, изводљив, ако би се јединице преформирале у групе од по десет до двадесет бораца. Павле је био запрепаштен. Питао је: да ли то значи да треба да остави, у снијегом завијаној Босни, митрополита и свештенство, болницу и избјеглице. Казао је да то не може учинити, ни по коју цијену… Рачунао је да овај предлог није и дефинитивна одлука ђенерала Михаиловића… 

Синовче, некад морамо да пустимо неке људе, неке догађаје да оду својим током… Као што се разбијено огледало не може поново саставити, нити даје потпуни израз нашег лика. Тако и људе треба пустити да оду путем који су зацртали, без обзира на исправност одлуке… Уколико то не урадимо, наш живот може да личи на крхкотине, да се сваки боговјетни дан састављамо без свијести  о томе да смо непотпуни…

   Павле се, на савјетовању са сарадницима, сложио да се народ не смије напустити, нити да се групе расформирају. Услиједио је низ договора са Дражом, али га никако нису могли привољети на одступање према Словенији. Избјеглице, рањеници и тифусари, били су уистину најважнији разлог за тврди Ђуришићев став о наставку пута ка западу. Дража је саопштио да се враћа у Србију…  

Павле, свјестан да не може поправити оно што се распало, не желећи да гради свој и животе осталих, на крхкотинама, нити да се мора бити видовит да би се сагледали сви проблеми и патње, на сеоском путу, испод Вучјака, последњи пут се поздравио са ђенералом Михаииловићем. Ка истој судбини кренули су у два различита правца, један преко Лијевча Поља, други шумама Зеленгоре.

Синовче, марш је био ужасан, али ноге, чини ми се, стабилније и оснаженије, доласком Чиче. Као да саме траже да се пут продужи. Жеља за трајањем постаје симбол ходајућих мишића. Идемо, не окрећући се, јер прошлост може и да „убије“.

Ипак, наталожена чамотиња нас очамљује, нада не озарује…

   Налазимо се у стању које се никако не може назвати нормалним и редовним. У маси су нам лица безлична, али веома лична кад смо, један другом, у близини…

Посматрам Николу… Закључујем… Преобразио је бол и снужденост у ведрину, забринутост и песимизам у вјеру. Очински их преноси на Лепосаву, Димитрија, Бранка и Петра, као носилац и бранилац Свјетлости којим га је надахњивала вјера.

Синовче, то могу само велики, или они који немају проблема са моралом, који обавезује на људско достојанство, у добру и злу…

(Поглавља из књиге „Зли пут без повратка Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића, Подгорица 2017.године)