Након пада Ужица, Недићеве трупе су нпр. откопале у Kрчагову код Ужица гробницу са измасакрираним лешевима партизанских жртава који су били унакажени услед мучења и егзекуција тупим предметима (постоји бар једна фотографија овог случаја). Сам град Ужице је био за време партизанске окупације облепљен плакатама црвене боје са отвореним позивом на ликвидацију „петоколонаша“ и „народних непријатеља“ и са Лењиновим ликом у горњем десном углу.
Бољшевички црвени терор у оквиру класне борбе ће се наставити и касније на теренима нових комунистичких (совјетских) република у источној Херцеговини и Црној Гори где су партизани остали по злу упамћени по својим „пасјим гробљима“ и „левим скретањима“. Међутим, шта је био коначни циљ те борбе јасно је показао учитељ Душан Јерковић, командант Ужичког партизанског одреда који је 1. октобра 1941. у Ужицу издао проглас у коме јасно напомиње да је главни циљ њихове борбе уништење њихових класних непријатеља (а не борба против окупатора). Убрзо су у неформалну престоницу партизанске републике пристигле све значајније комунистичке структуре па је класна борба против непријатеља узела пун замах када се богати, угледни и антикомунистички житељи града масовно хапсе и одводе на стрељање изнад војне касарне у Kрчагову (Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књ. ИИИ, Kрагујевац, 2000, стр. 19−24).
Тито са својим Врховним штабом у паници је побегао преко реке Увца у Санџак на италијанску територију како не би био уништен од Немаца који су их у стопу гонили. Са њим је тада било само око 2.000 партизана. Међутим, Италијани, за разлику од Немаца, нису били вољни да докрајче партизане који су се сада налазили фактички под прећутном заштитом Италијана с обзиром да су Немци поштовали територијално разграничење са Италијанима у Југославији (север-југ) тако да нису ушли у зону под италијанском окупацијом што је и спасло и Тита и његов Врховни штаб а што је Владимир Дедијер, званични Титов биограф и писац партизанске историје, и потврдио. Ипак, титоистичка историографија скрива податак да су партизани са Италијанима 30. новембра 1941. на Белом Брду између Прибоја и Добруна склопили билатерални споразум на основу кога између осталог партизани неће нападати италијанске утврђене постаје у насељеним местима, партизанима се даје слобода кретања и рада ван италијанских утврђених постаја и партизани ће поштовати неометан саобраћај италијанске војске, италијанске везе и средства комуникације. Овај партизанско-италијански споразум су потписали у име партизана Миленко Kушић, политички комесар Ужичког партизанског одреда а у име Италијана мајор Нени (Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књ. ИИИ, Kрагујевац, 2000, стр. 149−150).
Тако је након Ужичке комунистичке републике партизански покрет преживео само захваљујући Италијанима. Што се тиче Србије, она је након партизанске евакуације Ужица била ослобођена присуства већих и значајнијих партизанских формација за наредне три године све до јесени 1944. када је Титова одлично наоружана армада грунула на Србију са територије усташке НДХ (уместо на Јасеновац, Загреб или Сарајево).
Титоистичка историографија слабо наводи податак да су Немци одмах по уништењу Брозове републике у Ужицу 3. децембра 1941. издали наређење за уништење Михаиловићевих одреда јужно од Ваљева а то се могло постићи опкољавањем територије од око 120 кв. км. у околини Равне Горе и њеним чишћењем. Сама акција, тј. офанзива, је названа Операција Михаиловић. У току читавог рата Немци нису ниједну своју офанзиву на Брозове партизане назвали Операција Тито. Тако су Немци 4. децембра 1941. започели нову офанзиву али овог пута против равногораца или четника Драже Михаиловића на Равној Гори која је била опкољена тако да се обруч све више стезао од стране 342. немачке дивизије. Тада је равногорски командант пуковник Дража Михаиловић успео да се извуче из села Струганика само захваљујући пожртвованости два своја официра – мајора Александра Мишића и Ивана Фрегла. Обојица су изашли пред Немце а Мишић им се представио као Дража тако да су Немци престали са гоњењем пуковника Михаиловића мислећи да су добили оно што су хтели. Сам Михаиловић који је у том тренутку био сакривен у шибљу успео је да се извуче из обруча и побегне. Kада су Немци открили да су преварени стрељали су ова два мајора али им је Дража утекао у околину Горњег Милановца а ускоро је са својом Врховном командом прешао у Црну Гору, где је у Липову остао до пролећа 1943.
Са своје стране, Немци су сматрали да је покрет Драже Михаиловића разбијен (исто као и покрет Јосипа Броза Тита) а за самим Михаиловићем су расписали 6. децембра 1941. потерницу и ономе ко га убије или изда ради хапшења нудили награду од 200.000 динара. На потерници је писало да се Дража вероватно налази у бекству негде у Босни. Овом приликом Немци нису расписали потерницу и за Титом као први пут када су расписане две потернице – једна за Титом а друга за Дражом од по 100.000 златних немачких марака (рајхсмарке) награде. Иначе, титоистичка историографија је упорно скривала потерницу за Дражом истичући само ону за Титом.
Почетком 1942. нова југословенска влада у Лондону Слободана Јовановића унапредила је пуковника Драгољуба Михаиловића у чин генерала и поставила га за министра војске и морнарице. Тако је Михаиловић признат за неприкосновеног вођу отпора против окупатора у Југославији.
извор: равногорски четнички покрет
2 Responses
Bjezeci iz Uzica partizani su na Zlatiboru ostavili “ partizansku bolnicu. Sa oko 100 (STO) ranjdnika, koje su Njemci strijeljali!
Njemacka porjernica za Titom I Drazom Mihailovicem na 100 000 zlatnih maraka raspisana je 1943. godine.
Njemci su potjernice raspisivali I za mnogim oficirima, cetnickim komandantima….
Za majorom( kasnije pukovnikom) Vrlimirom Veljom Pileticem, unukom sardar Jola Piletica, su raspisali dvije potjernice. Piletic je bio komandant korpusa zasluzan sto su Njemci 1944.potopili svoju flotu u Dunavu, povlaceci se iz Odese.
Ispravka: Za Velimirom Pileticem Njemci su raspisivali TRI potjernice.