Пише :Дејан Бешовић

–Саво Илић,рођен је 29. новембра 1914. године у Леденицама, код Котора, у Боки Которској. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну и грађанску школу завршио је у оближњем Рисну. Као најбољи ђак Грађанске школе, добио је стипеднију и наставио школовање у Средњој пољопривредној школи у Крижевцима. Године 1932. упознао се с Николом Ђурковићем, из Рисна, који се тада тек вратио са студија из Париза, и под његовим утицајем је приступио револуционарном омладинском покрету. Као активан омладинац, у Крижевцима је активно политички радио са школском и сеоском омладином. Због своје активности и другарства, убрзо је стекао повјерење омладине у Крижевцима, али и код појединих наставника у школи. Његова активност и популарност нијесу се допадали национално опредијељеним ученицима и наставницима, па су га оптужили Управи школе и полицији, после чега је био ухапшен, истјеран из школе због комунистичке активности и спроведен у родни крај.Пошто је имао жељу да настави школовање, тражио је да му се одобри упис у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву, али му Министарство пољопривреде то није одобрило, већ га је уписало у Средњу пољопривредну школу у Неготину. Ову школу је завршио 1936. године, у тешким условима јер је изгубио стипендију. Након завршеног школовања, вратио се у родни крај и запослио се као службеник-васпитач у интернату Грађанске школе у Рисну. При налажењу запошљења помогао му је Никола Ђурковић, који је био на изборима 1936. године изабран за предсједника општине у Рисну. Овде је наставио са активним политичким  радом — организовао је излете и друге ђачке манифестације, много је доприносио васпитавању и повезивању сеоске и школске омладине. Био је активан и у организовању разних протестних митинга и демонстрација против Краљевске намјесничке владе .Заједно са својим истомишљеницима  из Рисна и Грахова, на челу с Николом Ђурковићем и Савом Ковачевићем, организовао је и више састанака у Бијелој Гори, на Орјену и у Крушевицама и другдје . Због велике политичке активност у току 1937. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Након пријема у КПЈ, у школи у којој је радио као васпитач, међу ученицима је основао организацију Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), која је била под његовим непосредним руководством. Његова политичка активност била је уочена од стране полиције, па је крајем 1940. године био ухапшен. Јануара 1941. године, заједно са Николом Ђурковићем и другим бокељским , црногорским,брдским и приморски.  комунистима био је спроведен у концентрациони логор у Смедеревској Паланци, гдје је боравио до војног пуча 27. марта 1941. године.После окупације Југославије, 1941. године, био је активан на припремама за оружани устанак. Радио је на прикупљању и скривању оружја, муниције и друге ратне опреме, као и на обучавању ударних група у руковођењу оружјем. У данима пред Тринаестојулски устанак био је руководилац партијског магацина оружја у Леденицама. У току припрема за устанак био је изабран за члана Мјесног комитета КПЈ у Херцег Новом. Радио је на организовању бојкота, саботажа и диверзија у првим данима устанка. Када је формиран Орјенски партизански батаљон, био је изабран за замјеника политичког комесара.Учествовао је у скоро свим акцијама Орјенског батаљона против Италијана, онемогућавајући им да продру у унутрашњост Црне Горе и Херцеговине. Посебно се истакао у нападима код Црквица, Убала, Светог Јеремије, Грахова и других места, где је Орјенски батаљон водио борбе против Италијана . Када је у батаљону основан батаљонски биро КПЈ, постављен је за његовог секретара, истовремено обављајући дужност заменика политичког комесара батаљона, јер је већ био члан Окружног комитета КПЈ за Никшић. У току фебруара 1942. године била је извршена реорганизација партизанских јединица, па је цијели одсјек фронта подијељен на два сектора — кривошијско-мокрињски и кривошијско-убајски. За политичког комесара кривошијско-убајског фронта био је изабран Саво Илић.Када се Мјесни комитет КПЈ за Херцег Нови спремао за предузимање нових војно-политичких акција, непријатељу је пошло за руком да, у селу Поди, опколи чланове Мјесног комитета. У борби с непријатељским снагама, 21. јануара 1943. године храбро су погинула четворица чланови Месног комитета, међу којима су били Саво Илић, Никола Ђурковић, Данило Дашо Павичић и Шћепо Шаренац. Тијела погинулих су потом била однесена и изложена у Херцег Новом (на данашњем Тргу Николе Ђурковића), где су италијанске снаге играле тзв. „Крваво латински коло” око њих, што је тајно фотографисао Лука Цириговић.

Обрад Вучуровић,рођен је 1. априла 1922. године у селу Звечава племена и области Кривошије. Основну школу завршио је 1933, а гимназију 1941. године. Његово даље школовање било је прекинуто окупацијом Краљевине Југославије. Затим је 13. јула 1941. отишао у рат. Рат је започео као обичан борац, потом напредовао као командир вода, преко официра Одељења за заштиту народа (ОЗНе) у Команди подручја до помоћника начелника Озне за Херцег Нови. Ратни пут је завршио као мајор Озне, 15. маја 1945. године.По ослобођењу Југославије, остао је у служби у органима безбједности, као официр Управе државне безбједности (УДБ), a потом пребачен у професионалну војну службу Југословенске народне армије (ЈНА). У међувремену је уписао студије машинства на Техничком факултету Универзитета у Загребу, на којем је дипломирао 1953. године, да би касније докторирао техничке науке. Између осталог, студирао је и код ученика Вернера фон Брауна, који су предавали као гостујући професори у Загребу. Један од његових наставника постао је шеф Ваздухопловног центра у Штутгарту. Академик Павле Савић, шеф Југословенског програма нуклеарних истраживања, препоручио је Обрада Вучуровића његовим надређенима за одлазак у Париз на два курса. Тамо је студирао техничке науке из области везаних за наоружање и нуклеарну технологију. У Паризу је стекао знања о ракетним трендовима на западу и неким од савремених основа ракетне технологије.По повратку је служио као официр ЈНА у гарнизонима Цетиње, Котор, Загреб и Београд, док није добио стално мјесто начелника Ракетног одељења у Војнотехничком институту (ВТИ) у Београду и постао директор Сектора за заједнички развој копнених снага у ВТИ (1981—1987).Био је носилаце споменице 1941. и великог броја високих југословенских одликовања за своја бројна научна и војна достигнућа, међу којима су — Орден југословенске звијезде са златним вијенцем, Орден рада са црвеном заставом, Орден за војне заслуге са великом звијездом, Орден братства и јединства са сребрним вијенцем, Орден народне армије са златном звијездом, Орден заслуга за народ са сребрном звијездом, Орден народне армије са сребрном звијездом и Орден за војне заслуге са сребрним мачевима. По чину је стигао до ранга генерал-мајора ЈНА, у који је ванредно унапређен 22. децембра 1987. године и у којем је пензионисан 31. децембра 1987.године .

У Југославији развој војне ракетне технологије сеже до дјела Обрада Вучуровића. Почетком 1960-их био је укључен у развој југословенске ракете земља-ваздух на течни погон под називом Р-25 Вулкан , која је могла да лети до 25 км. Војска Југославије је наводно купила 6 комада јапанске истраживачке ракете Капа (ракета) заједно са лансирном рампом и радаром који је коришћен као основа истраживања за домаће противваздушне ракете. У тајности јапанска ракета служила је као предмет проучавања домаћег војног развоја. По узору на Капу (ракету), Обрад Вучуровић је успио да направи појачивач Вулкана у војном погону Петриња (Вогошћа) у Сарајеву. Заједно са Владимиром Ајвазом развио је мотор другог степена Вулкана на бази течне ракете у ваздухопловном предузећу „СОКО” у Мостару. Куповином Капе, Југославија је добила и нову основну формулу за ракетна горива. Касније је фабрика СПС Витез производила готове блокове бездимног чврстог горива од хемијских сировина допреманих из „Зорке” у Шапцу и Витковића у Горажду, што је допринијело даљем развоју мотора Р-262.Обрад Вучуровић је имао престижно мјесто у хијерархији генерала Југословенске народне армије због свог инжењерског знања о потпуно новим технологијама у ракетној конструкцији. Био је одговоран не само за развој система наоружања, већ и за серијску производњу војно-индустријског комплекса. Заслугом Обрада Вучуровића, неке од великих фабрика наоружања изграђених у Југославији достигле су високе технолошке и квалитетне стандарде за војне производе, које неке фабрике више нијесу могле да одржавају након распада земље.Као пионир развоја југословенских ракета, његова највећа достигнућа јесу развој ракете Р-262 и југословенског вишецјевног ракетног система М-87 Оркан.Р-25 Вулкан је била ракета земља-ваздух чији је развој започео 1958. године, а Обрад Вучуровић био је ангажован као главни инжењер.М-63 Пламен је развијен 1963. године као вишецјевни ракетни бацач калибра 128 мм са Обрадом Вучуровићем као руководиоцем пројекта и главним инжењером развоја.Развој самоходног вишецевног ракетног бацача М-77 Огањ започео је 1968. године проф. Обрад Вучуревић, који је водио развој и руководио конструкцијом и производњом М-77 Огањ.М-87 Оркан је самоходни вишецјевни ракетни бацач калибра 262 мм. Развој је започет у оквиру пројекта КОЛ-15 1978. године. Обрад Вучуровић је за КОЛ-15 имао значајну финансијску подршку како из Југославије, тако и из Ирака. Развијене су нове ракете, лансери и возила. Обрад Вучуровић  је практично све компоненте дизајнирао уз помоћ својих инжењера према његовим плановима, не обраћајући много пажње на трошкове јер је циљ био да се добије најбољи вишјецевни ракетни систем у датом тренутку. Возило је такође специјално направљено у конфигурацији 8×8 од стране ФАП-a из Прибоја. У Западној Њемачкој је купљена нова опрема од компаније „Лифилд” за процесе ваљања као и цилиндричне пресе за формирање комора ракетних мотора у фабрици у Петрињи. СПС Витез је увезао нову опрему за екструзију 160 кг. мев двобазног бездимног чврстог горива (НГР 375) за комору ракетног мотора. Укупно је у Југославији преко 100 фабрика металске, хемијске и аутомобилске индустрије, телекомуникација и електронике у  Словенији, Босни и Херцеговини и Србији радило на појединачним компонентама система наоружања КОЛ-15 и Оркан. Завршна монтажа на возила обављена је у фабрици „Братство” у Новом Травнику, док су комплетне ракете са детонаторима и горивом финализоване у Петрињи–Унису (Вогошћа). Посебне нове легуре биле су потребне при избору легура челика и алуминијума да би издржале притиске новог ракетног мотора. Конкретно, цијеви лансера морале су да задовоље највише захтјеве. За њих су челици високих перформанси произведени у челичани „Равна” у Словенији, а готове цијеви су даље прерађиване у Петрињи–Унис БиХ. Током почетних тестирања развијено је неколико верзија и испаљено је више од 500 пројектила. Поред војних полигона Превлака и Луштица, био је коришћен и полигон Криволак у тадашњој  Македонији, гдје су тестирани и системи наоружања. Последњи тестови за извозног купца обављени су у Ираку. Проблем са тестовима била је употреба касетне муниције у ракетама. Није их било могуће користити на Превлаци и Луштици преко Јадранског мора да би се видјело њихово распоређивање експлозије, јер је било потребно чврсто тле. У Криволаку је требало претходно евакуисати неколико села и сву стоку, пошто је подмуниција која се често тестирала покривала већу површину од планираног подручја. Оркан М-87 је јавно представљен 18. децембра 1987. Након испоруке у Ирак 1990. године у нултој серији, производња је прекинута 1991. године. Поред Ирака, Турска је користила Оркан М-87 као основу за свој артиљеријски ракетни систем ТОРОС након илегално прибављених лансера и нацрта од муслимана у Босни током рата. Крајем 1990-их година развијена је модификација М-96 Оркан два  на бази возила ЗИЛ-135 која се користила као дио 9К52 Луна-М.У оквиру пројекта КОЛ15 1989. године започео је развој војног МРЛ РС-120 Ураган пречника 380 мм такође познатог у последњој фази развоја као ВЕРА (Велика ракета) пречника 400 мм са 4 цијеви и дометом од 120 километара.Током пројекта тестиран је основни мотор ракете домета 120 км и укључене су многе домаће фабрике. Док у Југославији производња комплетног лансера није почела, Ирак је производио ракете на бази те технологије познате као Абабил-100 касније преименоване са новим горивом у Ал-Фат’х и монтиране као једношинска лансирна платформа на камион 8×8, док Оркан М-87 био познат као Абабил-50 у Ираку Данашња технологија добијена кроз пројекат ВЕРА је основа за нови напредни ракетни систем за вишеструко лансирање веома дугог домета, калибра 400 мм, домета 200 км, четвороструки, са ракетама и са системом за корекцију путање заснованим на ИНС-у и фрагментованом бојевом главом која садржи волфрамове куглице која је у развоју.Било је планирано да се започне са развојем ракете домета 350 км са „Енергоинвестом” из Сарајева као главним инвеститором, али због рата у Југославији пројекат никада није завршен.

Поред наведених ракетних система („Вулкан”, „Пламен”, „Огањ”, „Оркан”, „ВЕРА”), професор Обрад Вучуровић је имао и низ других пројектних и научних радова и задатака на којима је радио. Неки од њих су ракете и пројектили: „Свитац”, ВБР-1, ВБР-2, БР-10, ПБ-10, ПБ-20 и „Вулкан”.Како је аутор радио на војним пројектима, већина од његових 85 стручних и научних радова је објављена интерно. Неки од тих радова су:

„Проблем напусне кртости код панцирних челика”;

„Развој и конструкција сферне Вјејове бомбе”;

„Прорачун и конструкција Фел-апарата”;

„Развој и конструкција уређаја за мерење трзаја”;

„Развој и конструкција уређаја за динамичко балансирање пројектила”;

„Пројекат ракете и вишецевних лансера за домете од 10 км („Пламен”), 20 км („Огањ”) и 50 км („Оркан”)“ -укључујући и документацију за серијску производњу)”;

„Предпројекат ракете и вишецевног лансера 120 км”;

„Војно-техничке науке у систему војних наука”, уџбеник ,издање ”Ракетна техника“ — издање Министарства одбране Србије

Преминуо је 18. септембра 2013. године у Београду. Испраћен је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен у родном мјесту.

                          (наставиће се )