Пише: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори постоји неписано правило које се ријетко изговара наглас: власт се не доказује знањем, резултатима или одговорношћу, већ демонстрацијом силе. А сила, у нашем политичком фолклору, често добија најпримитивнији облик – сексуалну. Црногорски министри, државни секретари и разни “важни људи” власти не показују своју моћ реформама, већ погледима. Не аргументима, већ алузијама. Не рјешењима, већ сугестијама.

Посебно када се пред њима нађу жене које долазе са најосновнијим људским захтјевом – да ријеше егзистенцијално питање: посао, уговор, статус, сигурност. У тим сусретима држава престаје да буде институција, а постаје приватни простор ега. Министарство се претвара у будоар моћи, а кабинет у полигон за доказивање мушкости. Не физичке, већ оне најјефтиније – симболичке, кукавичке, скривене иза функције и печата.

Жена која долази по помоћ не наилази на систем, већ на мушкарца који тестира границе: колико може да сугерише, колико да одуговлачи, колико да услови. Да ли ће бити “љубазан”, “заштитнички” или “разумјети ситуацију”, често зависи не од закона, већ од спремности да се прећути понижење.

То није сексуална жеља. То је политичка перверзија.

Јер овд‌је се не ради о привлачности, већ о доминацији. О потреби да се подсјети ко има моћ, а ко зависи. Ко одлучује, а ко моли. Сексуална потентност у оваквом контексту није израз мушкости, већ доказ институционалне импотенције. Најопасније је што се овакво понашање не доживљава као скандал, већ као “нормално”. Као нешто што се подразумијева. Као дио система. Као тиха тарифа за опстанак.

Зато жене ћуте. Зато се приче преносе шапатом. Зато нема пријава, јер пријава значи крај каријере, стигму или освету. Држава која би требало да их штити, постаје њихов најтиши предатор. И док се министри јавно заклињу у европске вриједности, родну равноправност и достојанство, приватно демонстрирају своју моћ тамо гд‌је знају да је отпор најслабији.Ово није питање морала. Ово је питање државе.Јер тамо гд‌је се егзистенција рјешава погледом, сугестијом или понижењем – нема институција. Има само власт и њене нагоне.

А држава која допушта да се моћ доказује над слабијима, није ни мушка ни јака. Она је дубоко болесна.

П.С.

Идеја за колумну је изјава лидера Демократске народне партије Милан Кнежевића који је поручио да би евентуално објављивање нових компромитујућих снимака актуелних или бивших министара могло озбиљно да угрози њен опстанак и да је Црна Гора постала политички ријалити.