Пише :Дејан Бешовић

Жељко Самарџић рођен у Мостару, 3. октобар 1955.године ,српски пјевач народне и поп музике. Највеће успјехе остварио је у Београду.Прије рата је у Мостару изводио забавну музику, пјесме Кемала Монтена. Учествовао је на фестивалима „Ваш шлагер сезоне” и водио је кафић у центру града.

По избијању рата Жељко Самарџић ,као избеглица стиже у Београд, гдје је пјевао по београдским дискотекама и кафанама. Након наступа у „Амбасадору”, снимио деби албум уз помоћ брачног пара Марине Туцаковић и Александра Радуловића -Футе. На фестивалу „Пјесма Медитерана” у Будви осваја награду за песму Сипајте  још један виски. Са два албума, Судбина и Сјећање на љубав, је постао познат широј публици и освајио је награде на фестивалима „Сунчане скале”, „Будва”, „Зрењанин”, престижне награде „Оскар популарности”, „Златни Мелос” и певач године.У сарадњи са менаџером и композитором Сашом Драгићем одржао је солистичке концерте у Центру „Сава”. У том периоду снимио је пјесме Грлица, Сипајте  још један виски, Да ме није, Добар дан туго, Боже чувај ту жену, Сећање на љубав, Имаш ме у шаци, Сунца никад не видела ти, Шта се пева у кафани, дуетске песме са Недом Украден (Само је небо изнад нас) и са Даворином Поповићем (Нема више ничега).

Као комерцијална звијезда поп-музике радио турнеје и један је од оних који је и данас популаран на просторима некадашње Југославије.На сарајевском фестивалу „Форте” освојио је награду са пјесмом Могу још да полудим, која је постала хит 2001. године. Његов осми албум Сентименталан човек био је албум године.Има три ћерке.

Синглови које је снимао :

У дуету наступао :

Издао је албуме :

–Мирко Самарџић  рођен је 17. септембра 1900. године у Драгаљу, Кривошије од оца Милоша Крстовог у богатој земљорадничкој породици.

Био је учесник Ослободилачке борбе, предсједник општине Рисан и голооточки затвореник.На изборима 22. новембра 1936. године, у Рисну у оштрој конкуренцији против владиног кандидата, побједу је однијела Удружена опозиција у којој се инфилтрирала КПЈ. За предјседника општине изабран је Никола Ђурковић. Због директног учешћа у отпремању добровољаца у Шпанију, у јесен 1937. године Ђурковић је смијењен с положаја предсједника општине и, као други на листи, замијенио га је његов партијски друг Мирко Самарџић. На мјесту предсједника општине је био у два мандата. Први је трајао од 1938. године до 1941.године а други од ослобођења 1944. године до 1947. године. За вријеме мандата Николе и Мирка отворен је интернат за сиромашну дјецу како би им било омогућено школовање, основана земљорадничка кредитна задруга у Рисну којом је обезбијеђени повољни кредити сеоском становништву, а највећи успјех је остваривање аманета Васа Ћуковића да се направи његова задужбина Болница у Рисну упркос намјерама да се Болница направи негдје изван Рисна па чак и Боке Которске.Послије Априлског рата одмах је пришао ослободилачком покрету, па га је италијанска префектура у Котору уцијенила са 10.000 лира, заједно са Николом Ђурковићем, Савом Ковачевићем и Јоком Боретом. Покушали су да га ухапсе, али нијесу успјели, па су му зато запалили кућу. То је била прва кућа коју је окупатор запалио у Боки, још прије тринеастојулског устанка. Приликом паљења кућа ухапшени су његова браћа од стрица Петар и Павле Самарџић па потом стријељани. Мирко је са Николом учествовао у акцији спасавања Фјодора Махина, Сима и Олге Милошевић у мају 1941. г, од специјалне полиције из Београда. Фјодор Махин се крио у кући Мирка Милошевог у периоду од маја 1941. до августа 1941.године. Дјеловао је као један од команданта водова Орјенског батаљона. Усташе  су га ухапсиле септембра 1942. године и предали Италијанима. До которског затвора лично га прати окупациони предсједник рисанске општине капетан Доменико Мадија. Из которског затвора су га интернирали у логор на Мамули.

Мирко је први предсједник општине у ослобођеном Рисну, и тиме је у ствари наставио да обавља ту дужност коју је добровољно прекинуо крајем априла 1941.године изјавом да не жели да буде предсједник општине под окупацијом. Доживио је тешку судбину послије тога јер је био ухапшен 1949. године док је био на челу СУБНОР-а за Срез Херцег Нови и послат на Голи оток гдје је трпио мучења и понижења. На Голом отоку је провео 23 мјесеца, од 12. октобра 1949. године до 5. септембра 1951. године када је пуштен нарушеног здравља. Умро је 1. фебруарa 1952. године у рисанској болници од посљедица задобијених на Голом отоку, у истој болници којој је 1939. године поставио камене темељца као предсједник општине. Дана 19. јула 1998. године организација УБНОР-Котор је поставила спомен плочу на његовој родној кући.На велику жалост није још увијек политички рехабилитован .

                              (наставиће се)