Пише :Дејан Бешовић

-Милан Радуловић рођен у Малом Пољу код Хан Пијеска, 13. август 1948.године био је српски филозоф, естетичар, теолог, историчар и теоретичар књижевности, књижевни критичар, професор Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву и бивши министар вјера Републике Србије (2004—2007).Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршавао се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално запослен у Институту за књижевност и умјетност. Свети архијерејски синод Српске православне цркве поставио га 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009.Добитник награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године министар вјера у Влади Србије.

Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, те преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска православна црква одликовала га је 5. октобра 2006. године Орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи:

-Милорад Радуловић рођен у Малом Пољу код Хан Пијеска, 15. јун 1953.године .Милорад је   мајор Министарства унутрашњих послова Републике Српске у пензији. Био је командант 5. одреда Добој – Специјалне бригаде милиције и полиције МУП-а Републике Српске,истакнути оперативац државне безбједности и један од утемељивача Ресора државне безбједности Републике Српске.За вријеме обављања дужности команданта 5. одреда Специјалне бригаде полиције, предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом Карађорђеве звијезде 21. новембра 1993. године. Одликован је за изванредне успјехе у командовању и руковођењу јединицама оружаних снага Републике Српске у оружаној борби. Један је од најзаслужнијих особа у акцији ословађања Дервенте 1992. године. У току операције Коридор погодио га је пројектил троцијевца који му је разнио плећку.

Пензионисан је 2005. године. Активан је у каратеу, ЈКА Шотокан савеза Републике Српске , као соке, мајстор, тренер и судија. Од 2011. године мајстор је каратеа 9. дан.

На „Видовданском сабору српских витезова“ 2023. године у Бања Луци, одликован је орденом Видовданског витеза српског.

-Љубиша Самарџић рођен је у Скопљу, 19. новембар 1936.године у породици рудара који су радили у руднику угља Јелашница код Нишке Бање. Води поријекло из  Кривошија одакле се његов отац двадесетих година 20. вијека одселио трбухом за крухом.Још у гимназији је повремено радио да би издржавао породицу. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Самарџић је завршио Факултет драмских уметности у Београду.Био је један од најистакнутијих српских  глумаца, редитеља и продуцената.Бојан Ступица му је прибавио стипендију Атељеа 212, али је — привучен филмом (деби у Играма на скелама, 1961, Срећка Веиганда) — на сцени играо тек на самом почетку каријере. Пажњу критике привукао је већ следећом улогом шармантног неспретњаковића у Прекобројној (1962) Бранка Бауера, а углед је учврстио 1963. филмовима Пешчани замак Боштјана Хладника, Дани Александра Петровића и Десант на Дрвар Фадила Хаџића. За филм Јутро, гдје је тумачио лик младог партизана суоченог с трагедијама рата, награђен је на Фестивалу у Венецији. Гран при у Нишу добио је за улогу у филму Вељка Булајића Битка на Неретви 1969. године.

Кроз готово тридесет година глумио је главне и веће споредне улоге у више од деведесет филмова различитих жанрова, најчешће у ратним и комедијама, а касније и у дјелима друштвене проблематике: Љубавни живот Будимира Трајковића, Смрт господина Голуже, Живот је леп, Кућа поред пруге и др. Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму; како је сам нагласио , играо је код скоро свих југословенских редитеља. На телевизији је наступао релативно мало (главне улоге у четири телевизијске серије: Куда иду дивље свиње, Димитрије Туцовић, Врућ ветар и Полицајац са Петловог брда).

Добитник је и Седмојулске награде  Србије 1984. године за глумачко остварење у протеклих двадесетпет година, те тадашњег највишег признања Награде АВНОЈ-а 1988. године (иначе, ова награда је први пут додијељена једном филмском глумцу). Од свих српских  глумаца најчешће је награђиван на Пулском фестивалу.Љубиша Самарџић је био ангажован у друштвено-политичком раду у Републици Србији. Био је члан Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС) и бивши члан Управног одбора Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО);Своје награде, дипломе и признања поклонио је Југословенској кинотеци фебруара 2014. године.Легат је представљен јавности 27. фебруара 2016. године.Године 2017. снимио је филм о себи који се зове Panta rei.

Љубиши Самарџићу је крајем 2016. године оперисан тумор на мозгу. Преминуо је послије тешке болести 8. септембра 2017. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.На централном шеталишту у Нишкој Бањи му је током 2022. подигнут споменик.

-Драган Самарџић рођен је у Београду, 1966.године . Био је познати филмски продуцент и син  српског глумца Љубише Самарџића. Заједно са оцем 1990. године покренуо филмску продуцентску кућу Синема дизајн као прву независну продуцентску кућу у предвечерје распада Југославије .Филмови из њихове продуцентске куће су освајали значајан број  награда у земљи и иностранству. Као извршни продуцент је потписао пет филмова.Преминуо је после тешке борбе са леукемијом 2001. године. Иза себе је оставио сина Стефана и ћерку Сару.

                           (наставиће се )