Пише: Тихомир Бурзановић

Пета колона је у колективном памћењу Европе и Југославије остала уписана као синоним за издају државе у Другом свјетском рату. То нијесу били људи на првој линији фронта, већ они у позадини – тихи, невидљиви, често углађени – који су изнутра подривали одбрану државе, институције и морал друштва. Данас, у Црној Гори, историја се не понавља у истом облику, али се опасна матрица наставља. Само са новим именом – шеста колона.

За разлику од пете, шеста колона данас није отворени савезник окупатора нити класични издајник у ратном смислу. Њена улога је софистициранија и самим тим опаснија. Она није ту да сруши државу, већ да је задржи у мјесту. Да успори, закочи, релативизује и обесмисли сваку озбиљну демократску промјену. Да Црна Гора никада не крене одлучно напријед, већ да се стално врти у кругу „стабилности“, „баланса“ и „реалности“.

Шеста колона д‌јелује кроз институције, медије, дијелове политичких елита, али и кроз привидно неутралне центре моћи. Њена основна парола није издаја, већ – опрез. Не таласати. Не дирати „осјетљиве теме“. Не замјерати се „јаким структурама“. А управо у тим структурама деценијама су расли организовани криминал, нарко-картели и политичко-криминалне симбиозе које су заробиле државу.

Најопаснији домет шесте колоне види се у блокади реформе правосуђа. Судство и тужилаштво, које би морале бити кичма борбе против криминала и корупције, остају таоци бескрајних процедура, политичких трговина и фингираних реформи. Сваки покушај суштинске промјене проглашава се реваншизмом, дестабилизацијом или „нападом на институције“. А институције које не служе правди, већ моћницима, већ су одавно нападнуте – изнутра.

Црна Гора формално има вишепартијски систем, изборе и европску реторику. Суштински, међутим, и даље се води борба између државе која жели да буде демократска и правна, и државе коју шеста колона жели да задржи као контролисани простор интереса, компромиса и страха. У таквој држави криминал није изузетак – он је систем.

Посебан проблем је што се шеста колона често представља као заштитник европског пута Црне Горе. У пракси, она тај пут претвара у маратон без циља. Европске интеграције служе као параван за статус quo: довољно реформи да се Брисел умири, али недовољно да се систем заиста промијени. Тако се демократија своди на форму, а правда на селективну примјену.

Историја нас учи да државе не пропадају само због отворене издаје. Много чешће пропадају због унутрашњег кочења, кукавичлука и интереса оних који живе од неријешеног стања. Шеста колона Црне Горе није гласна, али је упорна. Не руши – она умртвљује.

Ако Црна Гора жели стварне демократске промјене, обрачун са организованим криминалом и истинску реформу судства и тужилаштва, мора прво именовати проблем правим именом. А проблем се зове шеста колона – савремени механизам заустављања државе у тренутку када би напокон могла да крене напријед.