Аутор овог прилога, разме се, није живео у добу „библијских пророчанстава”, а нити је видовњак или звездозналац. Зато бих овде тежиште да ставим на најновија збивања у свету и у којој мери она утичу и на српске земље.

Ако смем да се укратко изјасним одмах на почетку, онда с чврстим убеђењем могу да кажем да се срећа нама, Србима, најзад осмехнула. Одакле црпим ову наду? Из просте чињенице да је „невладин сектор” последњим догађајима доживео озбиљан пораз на глобалном нивоу. Стварну власт у многим земљама Европе и света држе „невладине организације”, ngo. Србија овде није никакав изузетак. Они практичнo држе монопол у медијима и култури. Реч је о две по мени кључне институције, које посредно утичу и на политику свих осталих органа власти. Ово је у Србији нарочито постало видљиво после смене власти Слободана Милошевића.

Чињеница је да ngo широм света нема подршку становништва. Ако одузмемо особе које примају новац од стране ngo, те чланове њихових породица, затим известан проценат људи који су поверовали у идеологију „невладиних организација”, њихов број нити у једној држави света не прелази пет одсто становника.

Њихов највећи недостатак јесте у самом називу „невладине”. После свих скандала постало је јасно да имамо посла не с независним организацијама, већ „агентима страног утицаја”. Српска реч за „агент” је шпијун. Сем тога, САД су главни идеолог ngo, али је истовремено њихова активност забрањена у тој земљи. Заиста, све делује збуњујуће и шизофрено.

Конкретан пример. „Невладине организације” у Србији нису скривале да подржавају агресију НАТО на Србију. Поједини истакнути чланови из њихових редова били су због тог награђени високим функцијама у државном апарату. Неки су именовани за амбасадоре Србије у страним земљама. И то говори о стварној природи власти у Србији.

Јасно је да је немогуће убедити најшире слојеве становништва да Вашингтон, Лондон или Брисел воде демократску, добронамерну, хуману, демократску, слободарску политику кад НАТО, најјача војна сила света, са становништвом од преко седамсто милиона скоро осамдесет дана бомбардује земљу која броји свега седам милиона и, разуме се, нема никакве могућности да се одбрани. На делу је перверзно иживљавање силеџије над слабијим противником. Све приче о енглеском џентлмену и америчкој демократији заувек су сахрањене током злочиначког бомбардовања Београда и других места у Србији и Црној Гори.

Њихова идеологија употребљава племените речи као „слободна штампа”, „људска права”, „слободни избори” или права за особе „с нетрадиционалним сексуалним склоностима”, скраћено LGBTIQ+ (lesbian, gay, bisexual, transgender, queer, intersex, asexual). Кад се мало загребе иза ових узвишених циљева, и погледа како то заиста изгледа у пракси, видимо да је та идеологија у пракси управо супротна оном што проповеда. Она не развија „солидарност против дискриминације”, или како код њих стоји „solidarity against discrimination”. Напротив. LGBTIQ+ јесте крајње недемократска идеологија, која заговара диктатуру мањине над већином. Јер, ако је већина становника против тога да се пропагира, на пример, истополни брак, а окупираној Србији се годинама намеће да за председника владе или скупштине имамо жену која јавно симболише идеологију LGBTIQ+, то је јасан знак да имамо посла са опасном, тоталитарном и агресивном идеологијом, која не поштује вољу огромне већине становника и традицију српског народа.

Речју, „слободна штампа” на Западу у пракси јесте монопол корпорација на наратив који проповедају. Истина је оно што је у интересу банкара, корпорација, интересних група. Сви они, разуме се, имају плаћене лобисте. Овде, природно, нема ни трага о слободи штампе, људским правима, или о слободним изборима.

Док су ови аргументи били мање-више познати људима који прате политичка кретања у свету, последњи догађаји потпуно су обесмислили активност пре свега „невладиног сектора” подржаног од стране Запада, односно од „филантропа-милијардера” типа Сороса. Ко више може веровати службеном Вашингтону, Лондону или Бриселу да су бомбардовали Србију како би заштитили мањинска права Шиптара на Косову? Отели су Србији њено срце, језгро њене територије, а сада лију сузе да су Руси погазили међународно право јер су полуострво Крим отели од Украјине! И увели Русији санкције, чији се број више ни не зна. Киднаповали су председника једне државе и његову жену, и то у његовој резиденцији, и сада желе да му суде по америчким законима. Америчка влада тај чин описује као „заштиту Америке”. Има ли некога ко им верује? Становницима света данас је сасвим јасно да влади САД није стало ни до никаквог права и правде, већ до отимања венецуеланске нафте и њене предаје у руке моћних нафтних фирми Сједињених Држава. Реч је о типичном поступку гангстера, који више нема потребе ни да га крије, јер „ко нам шта може!”

Израел је према подацима УН досад убио око сто хиљада људи, углавном жена и деце. Према проценама још најмање толико налази се под рушевинама Газе. Израел је извршио злочин против човечности и то уопште нису ни скривали. Њихови политичари јавно су се хвалили како им је циљ да побију Палестинце. Израелски војници су се пред камерама светских агенција јасно и гласно хвалили како уживају да снајперима пуцају у арапску децу, пре свега у њихове главе!

Шта сада да причају истакнути чланови натовског „невладиног сектора” из Србије? Та, они нам годинама говоре како Сребреница представља највећи злочин после Другог светског рата. Наводно је тамо убијено осам хиљада људи. Но, сви релевантни, независни извори тврде како је Хашки трибунал међу жртвама доказао идентитет шестсто босанских муслимана. То наравно није мало. А чак и да је бројка од 8000 тачна, сваки човек с правом се пита зашто би убиство 8000 босанских муслимана било проглашено за геноцид, а 100.000 масакрираних Арапа од стране израелске војске није геноцид? Сем тога, број убијених Срба у грађанском рату од године 1991. до 1995. није ништа мањи од жртава које су имали Хрвати или босански муслимани. Хашки трибунал, створен од Запада, није осудио никога за злочине који су Хрвати и босански муслимани починили над Србима.

Трамп и Путин су, чини се, ипак само марионете Израела, односно њиховог лобија, који држи све полуге власти у Сједињеним Државама, а добрим делом и у самој Путиновој Русији и Европској унији. Да поновим. Газа је етнички очишћена и сравњена са земљом од стране Израела. Сирија је пала, а Путин је новом председнику Ал каиде у земљи приредио топао дочек у Кремљу. Америчка војска је киднаповала Мадура из Каракаса.

А у Путиновом непосредном окружењу током његових двадесет пет година на власти, вреди поменути барем неколико кључних личности из тог лобија: Анатолија Чубајса, Сергеја Киријенка-Израитеља, главног рабина Русије Берла Лазара из секте Хабад Љубавич и олигарха Романа Абрамовича.

Путин се после 25 година власти показао као солидни осредњи чиновник. Како пишу добро информисани кругови у Русији, „Москва је плаћала Кијеву за транзит руског гаса преко Украјине све до почетка 2025. године, а Русија наставља да снабдева Сједињене Државе обогаћеним уранијумом…” И вероватно је тачно што пишу критични гласови у Русији, да Путин није „није тај који управља земљом, већ клика олигарха који контролишу енергетске ресурсе и банкарски систем”. Они углавном нису руски, већ чине мрежу израелског утицаја у Русији. Словом, на делу имамо олигархијски режим који узурпира власт у Русији на рачун руског народа.

Највећи добитник санкција против Русије није Запад, него Кина. Она у потпуности влада руским тржиштем. У ствари, Русија је постала нека врста банана републике Кине. Истовремено, вреди напоменути и ко су главни преговарачи из САД и Русије по питању окончања рата у Украјини. Америчку делегацију предводе ултрациониста Џаред Кушнер, Трампов зет, и Стив Виткоф, обојица „истакнути амерички инвеститори у некретнине” и сарадници фундаменталистичке хасидске секте Хабад Љубавич. Путинов изасланик је подједнако занимљив лик — Кирил Дмитријев, који се школовао у Сједињеним Државама и радио у великим америчким корпорацијама пре него што се вратио у Русију. Довољно је бацити кратак поглед на његову биографију да би се схватило да он заступа интересе америчког капитала у Русији.

Главни циљ рата у Украјини изгледа јесте убијање што већег броја Руса и Украјинаца. А ти планови су већ премашили очекивања „владара из сенке”. На делу је замена становништва. Руса је све мање у земљи, али је зато муслимана из бивших совјетских република све више. Према неким проценама, за последњих двадесет година у Русији се населило преко двадесет милиона Узбека, Азера, Таџика.

Да се политика великих сила не мења, логично је, јер се ни њихови интереси не мењају. За Србе је веома поучна књига једног енглеског аутора. Као закључак у својој књизи он тврди: “Austria-Hungary`s concern was to keep the Balkan States small and weak. The Balkan policy of the Monarchy was to maintain Turkey, as a bulwark against Russia and the Slavs generally, and to keep Serbia small”, R. C. K. Ensor, England 1870-1914; Oxford, 1949, стр. 465. („Аустроугарској је било важно да балканске државе остану мале и слабе. Њена политика на Балкану била је да подржава опстанак Турске, као бедем против Русије и словенства, и да Србија остане мала.”) Јасно да се у том погледу до данас ништа није суштински променило у политици Запада: ко је против Русије и Србије, тај ће уживати подршку пре свега Лондона и Вашингтона. Јуче су то били Турска, Иран и Пољска, а данас су то балтичке земље, бивше совјетске муслиманске државе, босански муслимани, Хрвати и Шиптари.