Као неко ко је погледао велики број филмова са тематиком Другог светског рата на нашим просторима – од скупих, идеолошки обојених партизанских пропаганди у које су уложени милиони, па до новијих и знатно реалнијих остварења попут „За Краља и Отаџбину“, „Бадње вече 1943“, „Хероји са Халијарда“, као и претходног Самарџићевог филма „Опкољени“ – могу са сигурношћу рећи да филм „Ђенерал“ представља значајан искорак у домаћој ратно-историјској кинематографији.
Већ код „Опкољених“ било је јасно да се ради о филму ограниченог буџета и да је у питању прво велико остварење тог типа, али је са историјске стране филм био изузетно коректан. Управо зато је „Ђенерал“ посебно пријатно изненађење – јасно се види да су аутори анализирали претходне грешке и у новом филму их успешно исправили.
Од првих кадрова запада за око огроман труд уложен у детаље. Увод у филм је идиличан, али истовремено снажан, јасно стављајући до знања да филм „пуца на високе мете“ и да нема намеру да буде површно или аматерско остварење.
Посебну пажњу свакако заслужује избор Николе Ракочевића за улогу генерала Драже Михајловића. Иако млад глумац, што је за многе била недоумица, Ракочевић је ову изузетно захтевну улогу изнео зрело, уверљиво и са достојанством. Његова интерпретација Драже делује природно, без претеривања, а лик је приказан као војсковођа, интелектуалац и човек свог времена.
Велике похвале иду и на рачун костимографије. Иако поједини замерају што четници у филму не носе искључиво народну ношњу и старе униформе, такав приговор једноставно није историјски тачан. Четничке јединице су биле различито опремљене – неке су заиста носиле народну ношњу, док су друге имале савремене војничке униформе добијене од савезника. Филм „Ђенерал“ управо ту разноликост верно приказује.
Изузетно је добар и одабир споредних глумаца, посебно оних који тумаче енглеске официре – они су приказани управо онаквима какви су историјски били. Битке код Рогатице и Вишеграда представљене су верно и уверљиво, без холивудске патетике, али са снажним визуелним ефектом.
Посебно треба истаћи сцене рушења мостова – оне су технички изведене на изненађујуће високом нивоу и делују неупоредиво уверљивије него у неким знатно скупљим југословенским спектаклима, попут чувене сцене рушења моста у „Бици на Неретви“.
Борбене сцене су динамичне, прегледне и реалистичне. Лик Рачића приказан је као што је и био – снажан, одлучан и храбар, са јасно истакнутим карактером. И остали четнички команданти приказани су са мером и поштовањем.
Усташе и хрватске формације представљене су без улепшавања – као послушници спремни на све ради своје идеологије, а њихове униформе су историјски изузетно прецизно реконструисане, до најситнијих детаља. Приказ муслиманских јединица, њихов прелазак у партизане и каснији догађаји такође су обрађени коректно и без поједностављивања.
Партизани су приказани онаквима какви су историјски били – организовани, лукави и већ унапред фокусирани на послератну поделу власти и територије. Улога Енглеза, њихова издаја, пропаст опсаде Сарајева и напади партизана с леђа приказани су јасно, уверљиво и без устручавања.
Све у свему, „Ђенерал“ је филм у коме је свака ситница пажљиво осмишљена. Иако је реч о нискобуџетном остварењу снимљеном без подршке државе, резултат је изузетан – можда и најбољи могући у датим околностима. Грешке из претходног филма су исправљене, непотребне сцене попут голотиње уклоњене, а целина делује зрело и заокружено.
Филм искрено препоручујем за гледање у биоскопима. Нећете погрешити – „Ђенерал“ заиста вреди и, бар у мом случају, значајно је превазишао очекивања.
извор: равногорска идеологија
