Пише: Момо Јоскимовић

Вранешки поштар је  био више од службеника . Био је више од човјека са торбом и печатом. Био је веза између људи и  свијета, нит која спаја куће разбацане по брдима, срца која чекају судбине која не трпе кашњење. Био је гласник живота, човјек од повјерења, онај који у торби не носи само писма и пензије, већ бригу, радост, страх и наду читавог краја. Када поштар крене  дугим путем кроз села,снијег до паса, куће разбацане,  знало се: пошта је за свакога била важна као хлеб, стиже нешто важно што се чека душом.

Памте се имена која се и данас изговарају тихо и с поштовањем-Миливоје Чуровић у Павином Пољу и Милика Машковић у Томашеву.  Сјајни људи, тихи , предусретљиви, професионалци, поштари а људи старог кова. Њима ништа није било тешко. Ни снијег, ни ноћ, ни удаљеност куће, ни људска мука. Свакоме су излазили у сусрет као  најближем роду. Свакога су знали по имену, по кући, по муци. Поштар није питао  да ли може—он је знао да  мора. Пошта није била обично писмо. Стигне телеграм из Београда, јавите се на посао за 48 сати. Треба обавијестити онога у Барице, Стожер. Странка се одмах обавијести да не закасни судбина, да не побјегне прилика, да не побјегне нечији живот.

Кад би се ушло у варнешку пошту, није се  улазило у установу, него међу људе. Миливоје , Милика, Љубоје, Дамјановић су знали свакога ђака што су дрхтавом руком  носили уплатницу, студента што  чека  новац да издржи мјесец, службеника са  актима, болесника који жури  у болницу.  Знали су који папир не смије да  закасни, који новац значи спас, а која ријеч, може  да  охрабри.

Кад се отвори пошта, одмах руку на бројчаник, бира  телефоне  које мора добити, Београд, Сарајево, Ниш, Скопље, Подгорица, Никшић… Отвара душу али не и  оног који је дошао  да му броји паре, већ да помогне да се живот лакше склопи. Послужиће и судску архову, и полицију, и сваку државну службу, и студента и болесника , али они никад нијеу заборавили обичног човјека. Код њих шалтер није био хладан. Човјек уђе и сједне, често је знао добити ракију, сок. Испричају се као најрођенији.  Пошта је била мјесто разговора, разумијевања и повјерења. Вранеш памти поштаре  Раша Радовића, Бора Лековића,  Баја Пејовића, Добрију Секулића, Дамјановића, Микија Чуровића, честитога Љубоја Секулића.

А на путевима Вранеша, посебно мјесто  има поштар Чабаркапа-Чабо, поштар легенда.  Снијег до паса, неће Чабо да нагони коња,  нема пртине, а треба да преда пошту. Кад се више не може даље, Чабо вади пиштољ, опали два метка, викне колико може:“Дођи имам важно да ти нешто кажем“.

Човјек са малом душом, прти, гази снијег до преко паса, стигне до Чаба :“ Шта је Чабо побогу реци „.

„Ништа  -да ти дам пензију „“.  Човјек љут, па добио бих је да се не ломим човјече…

То није био посао. То је било чојство.

Чабо је знао ући у кућу, као у своју.  А када се роди мушко дијете- Чабо сто марака баца на колијевку. Падне меза, пиће, скида се пршута са тавана. Радост се дијели , а поштар постаје дио породице. Кад се све  сабере, Чабо  броји пензију  Њемачку:“ двеста, триста, хиљаду, хиљаду и четиристотине“.“ Фали Чабо стотину“.  А он мирно :“А дадох ли на колијевку ти сто марака, ради берићета и напредка“.

Такви су били  вранршки поштари-људи који су знали путеве, али још боље знали људе. Знали су када треба пожурити, када застати, када проговорити, а када ћутати. Носили су писма, пензије и телеграме, пакетиће, честитке, али су носили и бригу, радост и наду. Највећи и најтежи им је био посо када су пуну торбу носили честитки. Када би се сеоски потар мало понапио, па и заморио, знао је бацити пола ташне честитки у фуруну. Ко ће их носити. Диојадиле.

Вранешки поштари  се памте. Не као радници поште, већ као стубови заједнице. Они и данас живе у Вранешу–у причама које се  преносе. У именима која се не заборављају, у сјећању да је некад човјек човјеку био најважнија адреса.

Вранешки поштар –то је лице једног  времена и образ  једног народа.

Вранершког поштара нијеси  морао питати колоико је сати, занло се, он је мјерио вријеме и пут.

Торба му није била тешка од папира , већ од туђих живота.  Знао је сваку кућу, колибу, катун, стазу што зими нестаје под снијегом, и сваку кућу гдје се чека –писмо, пензија, глас од сина. , или некад само кад бане и каже:“Ево ме“.

Кад дође не куца журно. Прво ослушкује кућу, јер зна негдје је радост, а негдје тишина што боли.

Сједне, попије кафу и ракоју, провуче ријеч као  руку преко рамена. Не пита много, али све зна.

Зато се  вранешки поштар  памти. Не по униформи, него по томе  што је човјек човјеку  био-порука.

Док је било таквих поштара ниједна кућа није била далеко, ниједан човјек заборављен, јер је пошта стизала путем, а човјечност право у срце. Са поштарем се чекала и стизала нада, па се људи не памте само по служби него и по души.  Пошта се данас шаље брже, али се човјек ређе нађе–зато  вранешки поштар остаје мјера времена која је знала за људе. Док је он ишао путем, знало се да живот још има ред, ријеч и пошту.

Вранеш је имао поштара, а заправо је имао човјека-то је било најважније.

Вранешки поштар није био  само гласник писма и пензије, већ чувар реда, наде и људскости—зато га Вранеш памти као човјека , а не  као службу. Вранешки поштар је доносио пошту али је остављао човјечност.