Пише: Момо Јоксимовић

У свакој кући постоји нешто што је више од живота, више од наде, више од свакодневног труда и умора. Негдје се то мјери у годинама, негдје у успоменама, а негдје- у једном дјетету. У једном бићу око кога се врти сав свијет. У јединцу.

Јединац у Вранешу није само дијете. Он је огледало свих туђих очију, сабраних у једну судбину. У њему се огледају и мајчини страхови и очева тишина и сестрина брига. Он је једини, али није сам- јер кроз њега живе сви у кући.

За мајку вранешку, јединац је мир и немир. Сва њена љубав сабрана је у један длан, у једно чело, у једно мало срце које она слуша када куца, и када утихне. Она живи у њему више него у себи. Његова  радост диже је из сваке таме, а његова бол јој пара груди као најоштрија оштрица. Јер кад имаш једно- све своје ставиш у то једно.

За  вранешког оца, јединац је нада. Осмјех који га одржава. Снага коју не приказује ником осим себе.То је оно дијете које он води кроз живот као што се носи пламен-да не угасне, да не залута, да не промрзне од хладноће свијета. У сваком очевом кораку је жеља да остави пут којим ће само тај један ходати сигурно.

За  вренешку сестру, јединац је око, брат од заклетве,као последњи лист на јесен-чува га, пази, брани и кад се сама плаши. И кад се смије и кад ћути, она у њему  види нешто што нико други не може: види своје сопствено срце како корача у другом тијелу.

Јединац расте са тежином коју он не види. Свака његова успомена носи више од њега самог. Он учи да буде  осмијех кад сви ћуте, храброст кад сви стрепе, утјеха кад никога нема. Али он не живи само за себе- он  живи за оне чије су очи стално на њему. На њему је сва нада, сви планови, сви неиспуњени снови породице.

И зато се каже: због јединца се живи.

Он је свјетлост у вранешкој кући кад све остало утоне у таму. Он  је сјутрашњи дан за оне који данас више не могу. Он је тихи завјет да живот мора да иде напријед, макар постојао само један разлог за то-једно дијете. Једини. Јединствени. Јединац вранешки.

У њему је сабрано све: и љубав и страх и суза и нада. Он је кућни аманет, живи завјет, она је искра која се предаје даље да не би угасла.

И зато –кад имаш једно, имаш све. А кад имаш све- онда знаш зашто се живи.

Кад не дај Боже страда јединац, не гаси се само један живот, већ цијела кућа пада у црно. Са њим у земљу  полако  сиђе нада рода, а родитељсака срца носе тугу  која никад не престаје. Судбина јединца оставља празнину широку као поље, а тишина тог губитка траје до гроба.

Јединац је у Вранешу  растао као једина свијећа у кући—све наде су у њега стављене, све бриге и сва љубав. Када би одрастао и отишао својим путем, за њим би остајала празна кућа,тиха авлија и родитељи који су цијели живот живјели са  чекањем и тихом сјетом .Јединац је био све што кућа има—и син и брат и нада. Његов смијех је гријао огњише, а  кад  би  одрастао и отишао,  угасила би се свјетлост у кући; родитељи би остали да броје дане, живећи од успомена и  чекања које никад не престаје.

 Вренешки јединац је  последњи пламен породичног огњишта и свјетлост наставка имена и крви. Његова вриједност није у бројности, већ у нади коју носи за будућност. Зато је љубав према јединцу дубља од ријечи, а његова судбина огледало свакогв дома-да у једном дјетету стану све жеље, све бриге и сва  снага породице. 

Бити јединац значи носити тежину читаве породичне наде,али и снагу њене љубави. Он одраста са више тишине око себе ,али  зато са  дубљом снагом у себи.И ако је сам у одрастању, он учи да буде ослонац и себи и другима.  Из тишине из које је израстао , јединац је изградио  глас који се  далеко чује.   Кроз живот иде сам,  али не празан-јер у себи носи породицу, и завичај, и будућност.Зато такав син и брат корача свијетом сам, а ипак никад није сам,јер га чувају срца свих који у њему виде продужетак своје лозе и трајања.