Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера, инвалида и реституције-ПИР

У уређеним  европским државама, академије наука постоје као врх пирамиде знања и научне одговорности.  У Француској и Њемачкој , и на западу, чланство  у националним академијама  не добија се  по функцији, политичкој подобности или друштвеном утицају, већ искључиво на основу доказаног, дугогодишњег научног рада и међународно признатих резултата. Академија је тамо прије свега част и обавеза, не извор редовних прихода.

У Црној Гори, ЦАНУ  има 44   члана ( 30 редовних и 14 придружених) и око 31 дописног члана у академијама спољне сарадње, на 620.000 становника. Многи академици имају и примања- плате на факуктетима, институтима, пензије, хонораре за пројекте или савјетодавне уговоре, што значајно повећава њихов  годишњи приход. Годишња примања за  чланове ЦАНУ , њих 37  академика од саме Академије  добијају од  25.000 , до 40.000, односнио 42.800 еура годишње.  

У другим европским  академијама- чланство  у академији није плаћено, већ се сматра за част , нациоинално  и научно признање , добровољни допринос науци и култури. Запад се разликује од Балкана. Они не плаћају академике.

Да би неко на западу био кандидат за академика,  пролази кроз  сложене поступке  оцјењивања у  коме се гледају  научне референце, цитираност, утицај у струци, допринос развоју науке. Академици су углавном водећи професори и истраживачи, људи  чији деценијски рад обликује научну политику и развој технологије. Чланство у академији је врхунац каријере,али не и плате из буџета.

Када се такав систем упореди са стањем у Црној Гори, постоји очигледна разлика. Академију поред државне ЦАНУ, основали су грађани  и ДАНУ као и цркву , као НВО. То говори о  угледу академије и академика.

Академија наука и умјетности у Црној Гори, умјесто да буде  симбол научне изузетности, све чешће оставља утисак затвореног круга са буџетским привилегијама.  Избор нових чланова није  довољно транспарентан, а критеријуми који се примјењују не одговарају стандардима које  имају развијене европске земље.

Проблематичан је однос према јавном новцу. У земљи са ограниченим ресурсима, гдје млади научници долазе тешко до  финансирања, то изазова оправдано незадовољство и питање приоритета.

Још већи проблем је недостатак мјерљивих резултата. Међународни утицај, научне публикације, учешће у значајним пројектима и препознатљивост у свјетској  академској заједници- све су то критеријуми који у Француксој и Њемачкој  и на западу одређују  вриједност академика.  У Црној Гори ти показатељи често остају у другом плану, док се предност  даје личним институционалним везама. У Црној Гори чланови ЦАНУ користе буџет као лични извор приохода, док већина грађана живи  на ивици. Накнаде које се дају академицима ЦАНУ се мјере на стотине хиљада еура годишње,  што се директно одражава  на  пензионере који немају да плате лијек , хрхану , комуналије.

То носи неравноправност- то је систем који кажњава оне који су  стварно потребни. Док академик може да прима десетине хиљада евра, стари и болесни људи  морају да бирају између лијека и хране.  А док је новац за подршку  младим научницима или  модерним лабараторијама минимални,  велики дио  буџета иде на привилегије које су затворене за стварну науку.

Зато је неопходно поставити  питање :да ли Академија у Црној Гори служи развоју науке и друштва или очувања уског круга повластица? Академско звање мора бити највиша почаст, а не  механизам социјалне сигурности.  Ако  желимо европске стандарде, морамо прихватити и европска правила- јасне критеријуме, транспарентан избор и одговорност према јавном новцу.  Академија која не служи науци и младим генерацијама, већ само себи , губи смисао свог постоања.  Црна Гора нема луксуз да финансира  форму без садржине. Истинска академија мора  бити мјесто знања, угледа и  визије будућности. Све друго је  одступање од њене суштинске мисије.

Ово није само неравноправнст-ово је  државно  злостављање  пореских обавезника.  Пензионери примају мизерне износе, многи једва преживљавају, док 33 министра и десетине академика имају стална високе  примања и буџетске дневнице које досежу  неколико пута више од  просјечне пензије.  Док  болесни чекају у редовима за здравствену заштиту, академици примају накнаде за титуле, а не за рад.

Академија у Црној Гори није  неки промотор науке, већ  неко ко  исисава јавни новац,  задржава привилегије и  штити статус кво.  Новац који иде на накнаде академика могао би  да финансира лабараторије,  истраживачке пројекте, младе научнике и конкретне резултате- а не на титуле и фотеље.

Док  академик  живи као  лорд, функционер у златној каци, пензионер не може да купи  лијек.

Ако Црна Гора жели да има  поштовану и кредибилну академску институцију, морамо уклонити политичке и  буџетске  фотеље из академије,  поставити транспарентне критеријуме за чласнтво,  и одвојити привилегије од  стварних научних резултата.  Академија мора служити науци и грађанима, а не титули и личном профиту.

Док се то не деси, ЦАНУ остаје симбол неправде, злоупотребе буџета и издаје  повјерења грађана. И ништа више од тога.

Ако желимо да Црна Гора буде праведно друштво, академија мора престати бити систем личних накнада и политичких фотеља.  Чланство се мора базирати на стварним научним  резултатима, а не на томе ко има везе.  Буџет мора служити грађанима, пензионерима, болеснима, гладнима , науци и младим научниоцима , а не  33 министра и десетинама  „академика“ који примају плате за титуле, а не за рад.

Док се не промијени ова логика, академска титула у Црној Гори  више није част-она је симбол неправде, издаје јавног повјерења и злоупотребе новца пореских обавезника.

Господо  ЦАНУ , гдје је ваш  став око Ботуна. Вама као трусту мозгова би приличило да саопштите истину и да се прекине са овом агонијом. Мора се водити рачуна о референдуму  спроведеном у Зети, али и о пријекој потреби да се колектор мора градити. Помријесмо.

Ви немате став ни око чега.

Не видимо ни један ваш пројекат,!

А требало би !!!