Књига пјесама Храм међу орловима, Пауна Мујовића ових дана је угледала свјетлост дана. Књигу је објавило Међународно удружење књижевнвих старалаца и умјетника Неказано из Бара и у штампаној и у електронској форми. Рецензенти су проф. Снежана Р. Радуловић и проф. др Драга Бојовић, док је аутор фотографија за корице књиге Велиша Кадић, који је и творац наслова ове збирке пјесама:
ХРАМ МЕЂУ ОРЛОВИМА[1]
Крај пећина испосничких
Паун цркву саградио
С црквенијем благословом
Прота Шујо осветио
Велиша је с њиме био
Ко новинар из Новости
Лијепо јој име дао
ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И ЛИЧНОГ ИЗРАЗА
Паун Мујовић у књизи Храм међу орловима даје поезију која јесте репрезент народне поезије. Обликован и породичним наслеђем, будући да му је ујак Радован Бећировић Требјешки, епски бард српске народне поезије, Мујовић истовремено надограђује личним искуством и индивидуалним изразом. Његова поезија јесте производ времена у којем живи, али понајвише и ауторових емоција и погледа на свијет и живот. Разнолика мотивика обухвата социјалне и сатиричне феномене, запажања на теме православних вриједности и свега онога што оне представљају, сличице – описе исјечака из живота и простора, историје свог краја… али оно што скоро читаву његову поезију обједињује јесте љубав и самилост према људима и жеља да човјек човјеку буде – човјек. Мујовић то исказује на конкретним примјерима у којима доминира рима, али и покоји слободан стих који му омогућава да мисао и емоцију изнесе непосредно, без сувишне стилизације, што доприниси аутентичности његових пјесама.
Снежана Р.Радуловић, проф. и
Проф. др Драга Бојовић
ПАУНОВО ПЕРО ИЛИ ГЛАС СРЦА
С обзиром на то да се поезија Пауна Мујовића у основи заснива на народном говору, у њој налазимо лексику и фразеологију чији је образац управо тај говор. Лексички ликови су прилагођени рими, али и дијалекатској бази пјесникова завичаја. Стога је она занимљива као чувар народнога мелоса, с једне стране, али и као запажен искорак из њега кроз оригиналну пјесничку визију насталу кроз богатсво мотива из традиције и савременог живота. Ту се налазе одговори из народног предања о поријеклу топонима из завичаја, слике догађаја из православног живота, судбине породице и појединаца, али и социјално-политичке атмосфере данашњице.
У његовој милозвучној поезији налазимо ауторске сентенце и фразеолошке јединице: Човјек није људског срца, ко не сматра да вас свијет чува се ко породица (Свијет), Заборав је болест тешкка (Заборав), Ко се воли, та се свађа (Врхунска љубав); идиоме: братски поклон (Освећење јама Гвозденога пука у Ражаном пољу ˗ Крново), Док је име Исусово (Распад Нато-а), братска крила (Врхунска љубав); сталне епитете: црни гавран (Гавран), ледна водо (Ријека Грачаница); поређења: … Препала би са брда гаврана (Без наслова); … Ко зелена што је трава, Воле се ко два голуба (Врхунска љубав).
Мујовић посеже за молитвом, онаквом каква се чује у народу: О, Господе, ти их спаси (Орао), ауторском молитвом у име људског рода: …Некрштени људски роде Мораш молит вишњег Бога… (Маћа), али и за клетвом из народа: У пакао њине душе (Распад НАТО-а), аутентичном: О, Господе Боже, Узми свијест свима Који узимају зарађено пензионерима (Пензионери), неком врсте клетве саркасичног карактера: Дабогда се избацила… И кунем те моје мило Гласање ти задње било (Агитација), али је очито присуство благослова, нпр. у пјесми Новинару (Нек те жарко сунце грије Нек напредак свему оде…) што додатно указује на опредјељење пјесника – да слави живот и човјека у њему, које је оличено и у насловима: Честитка пензионерима, Захвалница…
Проф. др Драга Бојовић
[1] Наслов је преузет од новинара Велише Кадића, који је написао текст под овим називом, објављен 5. јануара 2012. године у Новостима (Паун Мујовић одлучио да део имања у Штирном долу поклони Епархији будимљанско-никшићкој, ХРАМ МЕЂУ ОРЛОВИМА, Изградиће цркву у пећини на висини од око 1700 метара).
