Пише: Дејан Бешовић
-Лазар -Лазо Костић рођен је у Врановићима, 15. март 1897.године гдје му је службовао отац,Свештеник Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће у правој линији , која је дала још и три монахиње. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори па и даље, основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лазара Марковог.
Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери. У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нантес капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жил Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.
Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, његов син Марко је примио очеву парохију (Кртолску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.
Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Београду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године. Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни. Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.
Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података (тада још није било електронских рачунара), Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право -три књиге великог формата са преко 1.200 страна, прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Југославији.
Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факултету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.
Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Тада још није имао ни 30 година.Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког института у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засиједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, у далекој Москви јер тада се није путовало авионима и у још даљем Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан- експерт , имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института. На засиједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким ,бугарским,грчким и шпанским . Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.
Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета и није била виша него висока. Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.
Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и једанпут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици. Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у Априлском рату 1941. године и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи син јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Њемци објесили млађег и јединог брата Мирка.Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије ћерке: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „Политика“, сада у пензији.Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.По капитулацији, вратио се у Београд и био изабран у Комесарску управу Милана Аћимовића. Комесарска управа је била обичан инструмент немачког окупационог режима,која није имала никакав привид власти.Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ- Грбљанин Лазо Костић. Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Њемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево његових ријечи:“ За све време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако све време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио.“
Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михаиловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава послијератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. оптужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе.
Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. оптужио је проф. др Лаза Костића „због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељем и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу у чијем је оснивању учествовао.“ .Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.Почетком 1945. године изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.
Почетком 1955. године изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D. С. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља.
Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univesitum“ (Чикаго 37 Трећи ).
Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. West National, Avenue Milwaukee). Двије године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган Српског Научног Удружења „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазару и онима који су писали о њему и његовом дјелу.
Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994.) не помиње ни Лазо ,ни његова дјела.Ипак године 2000.исправљена је неправда према овом великану и српском уму .Тадашњи министар у влади републике Србије доајен Српске дипломатије и један од најбољих и најплодоноснијих Срба с краја 20.и почетка 21.вијека садашњи генерални конзул републике Србије у Њемачкој Божидар Вучуровић – Стричек ,објавио је Сабрана дела Лаза М.Костића у издању Зипс Српска радикална странка, Земун – Београд, 2000.
Први том: Уставно право;
Други том: Управно право
Трећи том: Теоријска статистика
Четврти том : Његош и српство
Пети том: Српска национална свест
Шести том: Српска национална традиција
Седми том: Хрватско варварство
Осми том: Југословенство и комунизам
Девети том : Српска Босна
Десети том: Српска историја и патриотизам, у Тврдом повезу, злато тиск преко на преко 10.000 страна.
Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у Швајцарској, у којој је и сахрањен на католичком гробљу. Посмртни остаци Лаза Костића су на иницијативу уже родбине пренијети фебруара 2011. из Цириха у родну Боку на свештеничком гробљу у Гошићима .
(наставиће се)
2 Responses
Најучени Бокељ и Србин у двадесетом вијеку ,ни до данас нема сем гробнопг обиљежја било у Боки или гдје друго,док на сваком кораку споменици коњоводцима шуштерима и разбојницима ,па се поставља питање како се ово могло све десити.Могло итекако а то је одавно предвидио Вук Врчевић из Рисна први учитељ у Грбљу новијег одба 1849 године ,па каже овако :
Ђе простота селом суди
Ђе неуки књигом влада
Правда гине
Закон блуди
Зло се рађа
И неправда
Неко ко је написао око 100 књига у оваквом народу није могао много боље проћи.Да ли ће ове садашње генерације урадити ишта да се то промијени показат ће вријеме пред нама,ако се буду угледали на нас тешко да ће од тог посла нешто бити,надамо се да ће бити бољи ,мада то неће бити тешко.
Његов синивац покојни Васко је у тим временима писао колико се могло ,јер систем који је владао тада добро је пазио на сваки свешчицу и романе Никад Робом а не неку озбиљнију књигу.Тада су те књиге излазиле легално али скоро полутајно ,док су се одређени римокатолички кругови и комунисти таhttps://ко организовали да су одмах све то што је Васко писао откупљивали да се не би ширило у народу.Нравано да дјела Лаза Костића нијесу могла доћи сем илегално а тада су санкције биле ригорозне за оног ко чита те књиге.
https://www.srpskaistorija.com/oklevetan-zabranjivan-prof-dr-lazo-m-kostic/
https://archive.org/details/lazo-kostic-nasilno-prisvajanje-dubrovacke-kulture/Katolicki%20Srbi%20-%20Lazo%20Kostic/
Сеоска стража или Српска гарда
Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка.
Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу.
Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.
Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари?
На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.
Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра.
У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.
Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.
Командант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.
Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена.
Командант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.
Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање
Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом.
Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.
Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити.
Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.
Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.
Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.
Васко Костић
Извор: Српско Наслеђе бр. 12. децембар 1998.
Сродни чланци:
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Рашки попови у Херцег Новом 1647. године
Срби Католици (Никола Томазео)
Ћирилица код Срба католика са приморја
Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина догађаја у Црној Гори
Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
Марко Мартиновић, Србин који је обучавао кадете Петра Великог
Срби из Пераста у запису из 1698. руског грофа Толстоја
О приморским Србима
Прије свега хвала на исцрпном Вашем извјештају о овом Српском великану .И Ви сте брате и господине Никола Зец ,Грбљанин . Тешко је одокативно направити разлику између Грбљана , Бокеља ,Кривошијана као и Риђана уопште , али историјски,антрополошки ,социолошки а надасве територијално ,те разлике постоје .Због тога смо се , консултовавши се својевремено, са Јеромонахом Атанасијем Јевтићем( потоњим Владиком захумским- херцеговачким и приморским ,Протом Василијем Ивошевићем и Васком Костићем кога и спомињете ,одлучили да овог великана сврстамо у Грбаљске Србе .Не би смо погријешили ни да смо Лаза Марковог Костића сврстали у Бокељске Србе али он је надасве ипак био син Светосавског Грбља, а то подразумијева да је уједно био ваш и наш и свих Срба земљиног шара .Срдачно Вас поздрављам у овим постпразничним данима радосним поздравом Мир Божији -Бог се јави уз жељу да још дуго и дуго служите нашем многострадалном роду Светосавском и Српском као што су то чинили и Ваши и наши преци кроз миленијум ипо државности Срба ! Живјели !