На тајанственој и митској морачкој планини Лоли, испод њеног врха Зебалац, код врела Корита, налазе се остаци неке старе утврде или насеља, са храмом и жртвеником, требником. Од светилишта су видни једино дио темеља и камени оквир двери. Кроз та врата су многе мајке, понајвише оне из Љевишта, села испод Врагодола, изворишта Мораче, чији житељи издижу на Лолу, проводиле своју д‌јецу, јер је остало вјеровање, преношено с кољена на кољено, да се постаје дуговјечан кад се у дјетињству кроз њих прође!

Тако је и  Милена Бећировић,  провела своје мезимче, својег Комнена, кроз та чаробна врата, носећи огромну жељу у срцу да се то вјеровање и обистини! Да ли због тога, или што му је то тако и суђено, углавном, Комнен Бећировић, наш познати мислилац, професор свјетске књижевности и француског језика, књижевник, лингвиста, заштитник природе,  напунио је осамдесет љета и тако је олако закорачио кроз нека друга врата, она која нико није видио, она временска, правце у деведесету деценију.

Сваке године, чим се у морачком крају осјети први, а и посебни, мирис љета, онда кад изгледа као да јабуке дивљаке-зукве и оне домаће, па крушке и шљиве, као и џанарике, одмарају, а у ствари само чекају трен да се напросто разбуктају, из Париза и са обала Сене, у своје Љевиште и на обалу гиздаве Мораче, пристиже професор Комнен Бећировић и остаје у том миру, у тој тишини, веома близу сунца, мјесеца и звијезда, све док јесен не обоји својим бојама морачку и врагодолску прашуму. Тако је било и ове године, и овог љета.

Господине Бећировићу, сва прилика да не можете без своје Мораче и својих Љевишта?

– Онај који се одрекне својег поријекла, својег завичаја са свим његовим пред‌јелима, а и земље у којој се он налази, одрекао се и себе, својег бића, одрекао се и сјећања,  и постаће само једно безлично зрнце свега овог што нам се упорно наваљује на леђа, па то тешко бреме и носимо, веома налик Сизифу кад гура онај свој камен уз брдо! Из Љевишта сам отишао још као голобради момчић, најприје у Никшић, на гимназијско школавање, потом у Београд, на студије и, на крају, у Париз, град о којем су сањали и сањају многи сликари, вајари, писци, сви интелектуалци и, о којем сам и ја, о зашто то крити, сањарио! Но, наравно, увијек  сам се враћао Љевиштима, својој породици; није ми било нимало тешко да са оцем и братом косим од ране зоре до подневне жеге и да, узгред, читам и читам! Свако може да своје мјесто рођења, или свој завичај, ма гд‌је се они налазили, осмисли, учини чаробним, таквим да га никад не заборави – ни рано ђетињство са чобанством и радом на њиви, ни игре, ни рјечне вирове, ни облутке разних облика и боја, нити, пак, прве искре у срцу и очима, ни прво питање постављено тамо неке касне вечери испод силних и жмиркавих звијезда – ко сам, што сам ту и шта треба да урадим да се не загубим у том бескрају!

Постоји неки посебан знак у сљедећем: ви сте, након окончања Другог свјетског рата, почели да пишете прва слова, буквицу, оштрим пиљком по каменој плочи, коју је избрусила и изглачала, управо, Морача, а у вашем крају, као, уосталом, и широм Црне Горе, налазе се остаци веома старог живота, уз богати биљни и животињски свијет. Није ли то разлог више да се о том, а и о свим крајевима, поведе брига онако како то и треба?

– Управо је тако – морачки крајолик, као, уосталом, и остали простори широм Црне Горе, нијесу испитани археолошки онако како је то и требало. Све је то рађено некако збрда-здола и онако како је то некоме и одговарало. Сва Црна Гора је природно чудо, а ријека Морача са њеним извориштем у Врагодолу заслужује да се нађе у свјетског баштини УНЕСКА! Да би се то и остварило неопходна је подршка са разних страна, а прије свега треба да постоји и свијест да је то тако у нашем народу. Страх ме је да она није онаква каква би требало да буде, не сигурно онаква каква је била у вријеме јунаштва и чојства, и у вријеме до Другог свјетског рата. Комунизам је учинио своје – поред ратних и поратних злочина, обезбожио је народ забрањујући исповиједање вјере, уништавајући и скрнављећи  манастире и цркве и затупљујући своју младеж да би лакше владали и уживали у непојмљивом богатству и благодетима која све то и прате. Да је то тако, свједочи и то што су истог трена кад су млади, учећи онако како треба у гимназији и у другим школама, почели да радознало запиткују, пишу и схватају много тога, уништили школство и срозали га на један низак ниво, гд‌је од правог образовања нема ни трага.

Поражавајућа је чињеница да се до скоро није знало одакле то, у ствари, извире Морача? У књигама и уџбеницима писало је једно, иако је у стварности нешто сасвим друго?

– И ми, а, ево, и наша ђеца учили смо да ријека Морача извире испод планине Јаворја и да је праве Јаворски и Рзачки потоци, што је велика погрешка јер су они, у ствари, само притоке Мораче. У великој Енциклопедији Југославије пише: „Морача. Ријека у Црној Гори, притока Скадарског језера, дуга 97 километара. Извире испод Јаворја (1.657) и Зебалца (2.157), југоисточно од Шавника, настаје од изворног потока Јаворовског и Рзачког“. Међутим, право извориште Мораче је десетак километара југозападно од Јаворја, у Врагодолу! То је једна врлетна удолина, управо, изнад Љевишта, окренута ка истоку, а окружена високим литицама Зубаца, отуд од сјевера, од запада Сумором и Штитом, а са југа Црвеним Обручинама и Кабловом Лаством. Баш на том мјесту, у тој тајновитој ували, на висини од 1.400 мнв, у подножју стољетних букава, избија уз силну јеку, у облику букова, Морача, средишна ријека Црне Горе! Пошто нешто мало тече кроз шуму испод Зубаца, Морача, пошто са сјевера заобиђе Облу Главу,  наставља путешествије као водопад Сантрач од 40 метара висине и, затим, као Сика, водопадно чудо од преко 50 метара висине. Затим силази низ Крље у Залом, испод Ђеда и Бијелих Точила. Залом је, иначе, први љевишки засеок. Ту, послије Бијелог врела и Коритског потока с десне стране, с лијеве прима Рупочајски, Мучалички и Рзачки поток, отприлике на два до три километра од својег изворишта. Одатле кроз Љевиште избија ка Драговића пољу и њен даљи пут је сваком познат, нарочито онај кроз кањон.

Из једног таквог, у исто вријеме дивљег, а и прелијепог окружења, гд‌је се небо и земља стапају у једно, стигли сте, тамо негд‌је педесетих година прошлог вијека, у Никшић да се упишете у гимназију. Претпостављам да сте тада и завољели француски језик и књижевност уопште?

– Тако је! У то вријеме гимназијско учење је носило у себи доста тога и стицало се једно задовољавајуће образовање и знање. Млади су све упијали у себе захваљујући и добрим предавачима, како у основним и осмогодишњим школама, тако и у гимназији и осталим средњошколским установама. Био сам те среће да ми је француски језик у Колашину предавао професор Вељко Самарџић, искусан педагог и добар човјек. У Никшићу сам тајне француског језика наставио да спознајем код лијепе и љубазне професорице Милеве Тапушковић, којој је то било и прво намјештење. О, драги Боже, па у њу је било, наравно, безнадежно, заљубљено пола ученика гимназије! Она ми је и давала књиге на француском на читање, а на дар сам добио „Les Rêveries du promeneur solitaire” („Сањарења усамљеног шетача”) од Русоа и, наравно, ту књиигу чувам  и дан-данас. Е, управо захваљујући таквим марљивим зналцима, истинским предавачима, у мени се учврстила жеља за даљим изучавањем и француског језика, али и цјелокупне књижевности. Иначе, послије двадесетак година нашао сам се на простору Русових сањарења, на острву Сен-Пјер на Бијенском језеру у Швајцарској!

Услиједио је одлазак у Београд и упис студија свјетске књижевности и француског језика, као другог предмета?

– Мојој срећи није било краја кад сам успио да се упишем на те престижне студије и добијем мјесто у највећем балканском студентском насељу, у Студентском граду! Љети сам, у вријеме предаха, на пропланцима Љевишта и на пространству Лоле, учио напамет поеме Рембоа, Бодлера, Вињија, Валерија, читао д‌јела Игоа, Балзака, али и осталих, прије свих, Достојевског, Дантеа, Шекспира и осталих. У д‌јетињству сам прегрмио много тога – наиме, једном је, једног жарког љетњег дана кад сам ишао на извор да донесем оцу воду, умало ме није ујела змија, јер су морачке врлети њено станиште и њен дом, затим ме је коњ ударио објема копитама у груди, онда сам нашао ручну италијанску бомбу у једној пећини док сам чувао јагњад и само је Господ учинио да не експлодира у мојим рукама, па сам и пао са једне литице, са које ме одвукао камен који се налазио на њеном врху; прошао сам  са великом посјекотином на десној шаци, коју су ми залијечили стављајући на рану дуван и со, мелеме од трава и млади сир. Зар требам овом додати да су око мене често сијевале муње, а како изгледа  кад загрми у Љевишту и на планинама то зна само онај који је то и искусио. Све је то и учинило да очврснем и изборим се са свим изазовима београдске калдрме. И да успјешно завршим оно што сам започео – студије!

Како сте стигли до Париза и како сте у њему и остали?

– Знао сам и осјећао то да ми је предодређено да живим негд‌је далеко од Љевишта, Црне Горе, што, уосталом и није ништа ново за нас Морачане. И не само осјећао, него и сањао, јер су снови веома важни у мојем крају. Изнад нашег села постоји на 1.000 мнв једна поприлична зараван названа Артан До. Ту смо имали и једну колибу, која нам је представљала размеђу између боравка у Љевиштима и на Лоли. Често ми у сан дође та колиба, та зараван и прича о мојем брату Вељку којег, нијесам запамтио, јер је умро двије године прије мојег рођења, априла 1934. године, када се враћао из Колашина, на распуст, пошто је тамо учио. Онако уморан и знојав пио је доста изворске воде  и то га је, сва прилика, и дотукло – било му је само дванаест година, а у нашим срцима, нарочито у мајчином и очевом, угнијездила се она страхобална туга, нечујна, она која глође! Међу његовим књигама пронашао сам и један атлас, који сам прелиставао кад год сам то могао и то одмах након што сам научио прва слова од својег учитеља, од којег сам, такође, сазнавао понешто из географије. То је био и мој први излазак у далеки бијели свијет а осјетио сам да ће, када тада, наићи и онај стварни! Једном, док сам зими чувао краве које сам извео да брсте лишће, питао сам својег тетка, часну старину Драгишу Мештера, који је је једно вријеме боравио у Америци, да ми објасни колике су зграде у Њујорку; он ми је одговорио, показујући на врхове Сумора и Зебаоца изнад Врагодола:,,Ено онаке, к’а они кликови, дијете моје”!

Тридесетак година послије тога нашао сам се на крову Empire State Building, највише њујоршке зграде и нијесам могао а да се не сјетим тетка – Драгише и његовог сликовитог поређења!

А до Париза сам стигао послије завршетка студија 1960. године. Захваљујући препоруци мојих професора Рашка Димитријевића и Драгана Недељковића добио сам од франсцуске владе стипендију за постидпломске студије на Европском Универзитетском центру у Нансију. Послије успјешно завршених постдипломских студија понуђено ми је мјесто предавача српско-хрватског језика и књижевности на Словенској катедри. Пошто је то било увелико вријеме подобних, а како сам ја био неподобан, упркос мојем, према оцјенама других стручњака, успјешном раду, Комисија за културне везе са иностранством из Београда је забранила моје ђеловање, пошто, према  њиховим наводима, нијесам добио њихову сагласност.         

Но, моје невоље нијесу ту престале, јер ме, по повратку у Београд 1963. године почела помније пратити Удба, па сам, чак, био и на ивици нестанка, али сам се избавио захваљујући неким мојим земљацима, прије свих Јовану Дујовићу и неком Меденици, чије име упорно покушавам да сазнам.. То је само убрзало моје настојање да се по сваку цијену вратим у Француску, али ми је зато био потребан пасош! У томе ми је помогао тадашњи уредник НИН-а Ристо Тошковић, а управо сам почео и писати за тај лист.

Чим сам се обрео у Француској прорадиле су моје старе везе из времена кад сам спремао докторску тезу о француској књижевности у доба Покрета отпора. Ментор моје тезе Жак Гомије упутио ме је на двојицу значајних уредника неких познатих часописа – на Рожеа Кајоа, философа, пјесника природе, директора литерарне секције у УНЕСКУ, који ме запослио у издавачкој кући Галимар, као лектора за југословенску књижевност и на Макса-Пола Фушеа, пјесника и есејисту, који је био права медијска телевизијска звијезда, аутора велике серије из области умјетности,  Terre des arts. Фуше ме је и увео у књижевне кругове Париза, препоручивши ме, рецимо, једном Жаку Преверу и Лују Арагону, као и Жан-Пол Сартру, који је тада био увелико славан!

Тада су и настали ваши чувени разговори са њима, са нобеловцем Франсоа Моријаком, нешто касније са Андре Марлом и осталим?

-Упечатљив је био мој сусрет и разговор са великим Лујом Арагоном! Посветио ми је, чак, обимну антологију Иговог пјесништва  („Avez- vous lu Victor Hugo“, „Jeste li čitali Viktora Igoa?“), „Јесте ли читали Виктора Игоа?“) написавши „Комнену Бећировићу се то питање не поставља, Луј Арагон“. Друштво му је правила његова муза Елза Триоле, већ у озбиљним годинама, иначе рођена сестра Љиље Брик, љубавнице Мајаковског. Ништа мање занимљиви нијесу били ни моји сусрети и разговори са  Сартром и Моријаком.  Мој разговор са Андрем Марлом је уприличен петог маја 1969. године у Краљевској палати, у којој је било сједиште Министарства културе, а он је био већ десет година министар у Де Головој влади. Наравно, услиједили су и нови разговори са многим познатим писцима и мислиоцима и на сваки сам под‌једнако поносан. Ето, да напоменем да сам, рецимо, са Мишелом Битором обавио разговор послије педесет година од првог, што представља посебност. Иначе, Битор, је са Клодом Симоном, Натали Сарот и са Аленом Роб Гријеом био познат по „Новом роману“, покрету који је педесетих година прошлог вијека одбацио линеарно писање. Добитник је награде „Ренодо“ 1957. године и 2013. је добио Велику награду за књижевност Француске академије наука. Он је био до скоро једини мој живи сабесједник од познатих имена – преминуо је крајем августа ове године у деведесетој години у болници, у мјесту Контамин-сир-Арв, које се налази близу границе са Швајцарском.

Поред тога, господине Бећировићу, и поред ваших осталих многобројних дјела лингвистичке, философске и литерарне садржине, од којих бих споменуо „Косовску трилогију“ ( „Trilogie kossovienne“),  коју је објавила издавачка кућа L’Аге d’ Homme, а коју чине „Le Kossovo dans l’ame“ (У души Косово), „Le Kossovo de l’absolu“  (Косово апсолутног) и „Le Kossovo sur le calvaire“ (Косово на голготи), ви сте у свијету познати и као борац за очување првобитног изгледа врха Ловћена са старом капелом?

– Наравно, не само ја, него и много других, знаних и незнаних! Шта смо све радили не били спасили Ловћен од безумних уништитеља, вођених неком накарадном силом, али је све било узалуд! У ту битку сам укључио и Андре Марлоа, а свој глас против скрнављења свете планине Ловћен подигли су и Габријел Марсел, велики хришћански философ, Жан Касу, пјесник, Пјер Емануел, пјесник, члан Француске академије наука. У „Монду“ сам објавио шестог децембра 1972. године чланак „Adieu a un sanctuaire“  („Збогом једном светилишту“). Крајем 1980. године покренуо сам свесрпски Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта, али се није много одмакло у раду због распада земље. Но, све сам то ставио на странице моје књиге „Борба за Ловћен Његошев“, која је угледала свјетлост дана 2002. године. Битка за Ловћен је изгубљена, али ја вјерујем да није и борба и убијеђен сам да ће се наш народ када-тада дозвати памети и да ће се на Језерски врх вратити стара капела. Да чудо буде веће – иако су комунисти у свој грб Црне Горе ставили управо  врх Ловћена са капелом, њеним рушењем они су га и оскрнавили!

Неуморни сте борац и за права српског народа?

– Прије шеснаест година објавио сам у „Монду“ чланак под називом „Justice pour les Serbes“ („Правда за Србе“), који се, на жалост, показао као далековидан, јер и дан-данас нема правде за нас Србе. Моју борбу да свијет сазна праву истину о српском народу гушили су сви они којима то није одговарало, али је било и оних који су је, упркос томе што су пали у немилост, здушно подржавали, Један од таквих је и био генерал Пјер-Мари Галоа, херој Другог свјетског рата, некадашњи пилот, саборац и сарадних Де Гола. Он је јавно подржао српски народ онда кад су многи у свијету покушавали да га сатанизују. Он је у „Фигару“ објавио чланак о југословенској голготи и распаду, напомињући да је Француска некада учествовала у стварању те државне творевине, а да је, ето, сада разбија! Са њим сам се срео захваљујући нашем заједничком пријатељу, славном новинару Пол-Мари де ла Горсу и наредних осамнаест љета, све до  његове смрти 2010 године  услиједила је заједничка борба за истину о српском народу. Кад нијесу хтјели да му објаве какав чланак о тој истини у француским новинама, онда је упорни и добри генерал то чинио у белгијским или швајцарским листовима и часописима. Његов топли дом у Рембрантовој улици 8 био је увијек отворен за нас Србе и француске пријатеље. Зато му је и Бог подарио сто година живота! Упокојио се у Господу уочи Госпођиндана, 23. августа 2010. године, у вријеме када сам боравио у Морачи; међутим, у Манастиру Морача, на дан сабора одржан је помен и отпојана је „вјечнаја памет“ овом великом пријатељу српског народа и рода! Морам обавезно и да споменем  почившег Луја Далмаса, витеза правде и истине, непоколебивог новинара, потомка једне од најстаријих француских племићких породица, који је од почетка подржавао нашу битку за истину о српском народу.

И, коначно, још једна ваша велика битка траје, а то је бој за спас Мораче од изградње хидроелектране и свега оног што јој може наудити, као и за њено уврштење у баштину УНЕСКА?

– Ломна ријека Морача тече средином Црне Горе – са њене лијеве стране су Брда са својим пространствима, са десне је други дио, познат и као Стара Црна Гора, а право испред је још недовољно испитано Скадарско језеро у које гњура, неки пут мирно, по неки пут валовито и обилно, овисно од падавина и годишњег доба. То је, у ствари, жила куцавица Црне Горе и њено било какво пресијецање је равно резању човјекових вена! И не само ње, него и осталих наших ријека. Приче о  томе да оне могу бити искоришћене за производњу електричне енергије су толико неутемељене, а срачунате само на материјалну добит одређене тајне групе. Свједоци смо, да упркос, већ постојећим хидроелектранама и термоелектрани, често добар дио Црне Горе остаје без напајања електричне енергије. То питање треба да се решава на други, а не на овакав начин!

Изградња хидроелектране на Морачи донијела  би уништавање флоре и фауне, потпуно умртвљавање ионако полунапуштених села и потпуно сатирање прошлости и историје овог краја! Иначе, одбрану Мораче подигао сам на европски, али, вјероватно, и на свјетски ниво, наравно, по оцјени других! Довео сам у Црну Гору Франца Вебера, једног од највећих заштитиника природа на свијету, правог философа природе. Када смо, априла  1989. године, били у кањону Мораче, заједно са многим нашим и европским  новинарима он је био запањен љепотом кањона и узвикнуо је: „Морача је катедрала вјечности“! А тек кад је видио, од сњегова надошлу, бијело-зелену и пјенушаву ријеку Морачу, отргнуту из врагодолске удолине, био је, напросто, усхићен: „Морача је Бетовенова симфонија“! Био је одушевљен и љепотом Манастира Морача, његових фресака и икона, изговоривши да је он „молитва у камену“.  Иако смо Морачу довели до чекаонице УНЕСКА, иако  само чекамо позив да уђемо у њене одаје, властодршци упорно одбијају свих ових година да је званично предложе за улазак, али зато упорно обијају прагове разних богаташа и тајних организација, који би уложили новац да је потопе и направе погром!  Поред тога, међу првима су једну српску покрајину, један српски дио земље признали за лажну државу, гласали су и да се прими у УНЕСКО, дајући тако глас да се дио српске историје, српски споменици преиначе у туђе.,.

О Морачи сам објавио три књиге – једну на француском  ,,L’ eternite menacee da la Moratcha” („Угрожена вјечност Мораче, 1997), велики зборник „Одбрана Мораче од потопа“, 2002 и поему ,,Авет потопа над Морачом“, 2010.

Када љети пристигнете у Љевиште, да ли успомене извиру као Морача, да ли се стропоштавају из срца и душе као водопади Сантрач и Сика?

– Наравно! Не могу, а да се не присјетим својих најмилијих, оца Стевана, мајке Милене и браће Вељка и Ђорђија, који је преминуо 2014. године, а који је био чувар и станар куле Бећировића, права енциклопедија, познат по мудрости у овом крају. Присјетим се и осталих који нијесу међу нама и чини ми се да су сви горе на неком од сазвежђа која се тако јасно виде изнад Љевишта и изнад Лоле, вјероватно на Ориону, који тако дуго плута небесима током зимских ноћи, када су се, уз разбуктала, огњишта, распредале разне приче, уз пјесму и шалу!

Но, стални боравак у свијету успомена може да значи и бијег од стварности, неку врсту предаје, неко уљуљкивање у замишљеном свијету. Постоје тренуци за успомене, а и они за стварност, без обзира каква је она. Ја ћу долазити у Љевиште, у Морачу, на обале моје ријеке, у моју Црну Гору, све док то будем могао и борићу се да неко не оскрнави то богатство и уништи, јер ми свијету, сем своје богате историје, можемо понудити и оно што они понајвише  траже – нетакнуту природу и памет!

                                           Разговор водио и приредио : Милија Пајковић

Интервју је објављен 08. октобра 2016. године у електронским новинама ,,Еспона”.