Пише : Дејан Бешовић
Међутим, данашња црква Светог Илије у Наљежићима била је првобитно посвећена св. Григорију Богоносцу, а тек потом је промијенила свога патрона. Према томе, почетком 13. вијека, и лик Светог Григорија Богослова сликан је по жељи вјерника – ктитора из Наљежића на истакнутом мјесту, у првој зони у пелиновском светом Николи. Од тринаест постојећих храмова у кнежини Тујковић почетком 18.вијека једино патрони цркве Светог Петра и Свете Неђеље у Пелинову нису приказани међу светитељима прве зоне у цркви Светог Николе. Разлог би могао бити да су та два храма подигнута после 1718. године, јер им се не зна тачно вријеме подизања, или што црква Свете Недјеље (Неђеље) тада није припадала кнежини Тујковић, јер се и данас налази у катастарској општини Пријеради. У првој зони на сјеверном пиластру цркве Светог Николе сасвим је изузетно представљен лик Св. Никите Столпника, руског преподобног из 12.вијека из Перејаславља. Његов лик се у српском сликарству ни на једном другом мјесту не може наћи. Доста је неуобичајено да је у Поклоњењу агнецу на олтарском простору сликан један од архијереја – Св. Григорије Богослов, непосредно уз часну трпезу, умјесто св. Јована Златоустог. У првој зони храма насликана су и три домаћа светитеља – Свети Сава, Симеон и Стефан Дечански.
Свети Сава Српски и његов отац Свети Симеон Српски, приказани су устаљено на западном зиду, од старијих представа разликују се само наглашенијим брадама и сликањем Светог Саве одјевеног у сакос, а не у полиставрион. Свети Стефан Дечански, у владарској одори, постављен је промишљено између Светог Николе и Светог Мине. Уз Светог Николу је доспио стога што му је овај вратио вид, те је то дјело мириликијског светитеља унијето међу остала његова чуда. Са друге стране, успомена на Светог Стефана Дечанског се слави 11. новембра по старом календару када се прославља и Св. Мина Египатски заједно са Св. Викентијем и Св. Виктором. Ова четворица светитеља приказују се заједно и стога што је црква Св. Мине у Шишићима посвећена не само Св. Мини, већ и архиђакону Викентију и светом ратнику Виктору, па и Св. Стефану Дечанском, који се слави под именом Светог Мрате.
На крају јужног зида, мало стијешњен, насликан је и Св. Симеон Столпник слави се 1. септембра по старом календару и означава почетак нове Црквене године . Како то није уобичајено мјесто за столпнике – стилите, вјероватно су на избор овог светитеља да буде насликан утицали неки приложници из села Шишића и Наљежића који су славили Светог Симеона Столпника. И сам распоред приказаних светитеља у првој зони показује да су ктитори бдили над тим које ће место заузети светитељи – њихови заштитници. Свети Игњатије Богоносац, кућна слава породице Тујковић, насликан је непосредно уз Богородицу из Деизиса, а Свети Мина, Стефан Дечански, Викентије и Виктор, патрони највеће шишићке цркве, приказани су покрај патрона храма Светог Николе, са чије је друге стране живописан Св. Јован претеча из Деизиса.Исто тако постоји разлог што Пророк Илија раздваја Светог Григорија од Светог Димитрија. У то доба цркви у Тујковићу, посвећеној Светом Игњатију Богоносцу, послужбица је био Свети Илија. Тек касније ће патрон храма и послужбица замијенити своја места. Данас се нажалост у близини храма налази велики каменолом који угрожава веома драгоцјен фрескопис, због којег су неке фреске почеле да масовни пропадају.
Манастир Подластва који се налази у мјесту Ластва Грбаљска, у Грбљу, Црна Гора. Женски је манастир. Вјерује се да га је подигао цар Душан 1350. године на мјесту ранохришћанске цркве из 5 вијека.
Краљ Милутин је почетком 14. вијека Грбаљ даровао Котору. Помиње се у писаним актима 1417. године као Манастир . Грбаљски законик је написан 1427. године у овој светој обитељи. Као зборно мјесто свих Грбљана, светилиште у коме су се доносиле све важне политичке и вјерске одлуке, манастир је током низа грбаљских устанака и буна стално био изложен рушењима и пљачкама. Претпоставља се да је срушен 1452. године када је страдао и манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци.Глас истине“, Нови Сад 1887. доноси : Манастир се налазио у маларичном крају, на ободу Мрчева поља, и дуго је био развалина. Близу је село Ластве Грбљанске, па се раније писало „Под-Ластву“.
Олга Зиројевић у монографији „Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године“, Београд 1984.године констатује :
„Више пута страдао у ратним разарањима. Обновљен је 1700. године и био православно духовно средиште краја, са богатом књижницом .“
Петар Први Петровић- Његош је у манастиру преговарао са француском војском. Мајстор херцегновски златар Радић исковао 1736. године сребрну петохљебницу са позлатом за манастир. Помиње се 1736. године његов игуман Георгије. Калуђер и игуман (администратор) манастира био је неко вријеме (1867-1869) Митрополит Митрофан Бан. Аустријски војници су га спалили 1869. године током Бокељског устанка. Поново је обновљен 1874. године, да би поново пострадао у Првом свјетском рату.Бошко Стрика пише 1930. године да треба да се обнови срушени манастир. Изнова је заиста подигнут и насељен калуђерима 1936. године. Протосинђел Варнава родом из Сарајева настојатељ је манастира. Премјештен је ту почетком 1941. године архимандрит Дионисије Миковић, из манастира Бање. Манастир је разрушен у земљотресу 1979. године и потом обновљен.Манастирска црква Рођена Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, са полукружном апсидом на источној и порталом на западној страни. Иконостас је осликао 1747. године Ђорђе Димитријевић. Изузетан црквени живопис из 15. и 17. вијека уништен је током катастрофалног земљотреса 1979. године. Уз цркву се налазе конаци у којима је некада била и школа.
Константин Кнежевић био је игуман манастира од (1968.-1991).Данас је то женски манастир . Карактеристика је да за крај наведемо знамените људе Српских крајева које обрађујемо ,па ћемо то учинити и овог пута .
(наставиће се )
4 Responses
током низа грбаљских устанака и буна стално био изложен рушењима и пљачкама. Претпоставља се да је срушен 1452. године када је страдао и манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци.Глас истине“, Нови Сад 1887. доноси :
Друга околност је да је, између осталих клаузула Торинског мира из 1381. године, Венеција уступила Далмацију угарском краљу. На основу тога, Котор је дошао под угарски протекторат, иако је остао у центру експанзионистичких циљева краља Босне. Твртко је, заправо, тежио контроли над целом јадранском обалом,
кроз коју је пролазила већина увоза и извоза краљевства,
али приобални појас који је већ био подређен Босни није имао важне градове или луке.
Циљао је да стекне Котор, потврђујући права која су раније имали Немањићи. То би му гарантовало
контролу над тржиштем соли и, преко которских предузетника, могао би
да покрене значајне комерцијалне активности у Босни.
Смрт Луја Угарског (1382) и настала династичка криза
пружиле су му нову прилику: од ове претње, Котор је покушао да се заштити
преговарајући са босанским краљем о његовој предаји под условом да
општински прописи и привилегије остану непромењени. Операција
је успешно завршена, а Млечани су поново добили право
да уђу у Которски залив. Ипак, ситуација је остала нестабилна,
у контексту променљивих савеза између страна заинтересованих за контролу подручја,
укључујући Влатка Вуковића из породице Косача, ујака војводе Сандаља Хранића, коме је, непосредно пре смрти, Твртко доделио господарство
над Хелмом са правима на Которски залив. Али династичка криза која је настала
након смрти босанског владара изазвала је велике немире међу магнатима
краљевства, што је неизбежно имало последице по приморске општине. Котор
је патио од разних покушаја да преузму контролу над њим, чак и војно, од стране
породице Балшић и Радића Црнојевића. 39 У том контексту, општина је започела
преговоре са Венецијом како би понудила предају, али они, због
поменутих клаузула Торинског мира, нису уродили плодом (1396).
У новом току босанске монархије, положај војводе Сандаља Хранића, који је наследио свог ујака, значајно је учвршћен. Он је имао достојанство
војводе (првобитно војна функција) и огромне феудалне поседе,
које су обухватале и северну обалу Боке Которске,
којима је додао град Будву, мешајући се у унутрашње послове
Зете на основу сродства, стеченог браком, са Радићем
Црнојевићем. Сандаљ се први пут појављује у пролеће 1397. године
као корисник прихода од которске индустрије соли, а није познато како и
када је то постао.
Општина је, са своје стране, с обзиром на безуспешан исход преговора
са Венецијом и све интензивнији притисак моћних суседних
словенских господара (укључујући породицу Балшић), одлучила 1398. године да се обрати за покровитељство
Владислава Напуљског. Али након крунисања за краља Угарске у Задру 1403. године, које није решило питање наслеђа, одлучио је да се
врати у Напуљ, нудећи Венецији пренос њених јадранских поседа
и њених права. Након тешких преговора, то је постигнуто 9. јула 1409. године, уз
исплату сто хиљада дуката од стране Венеције. 31. јула, Венеција
формално је преузела посед Задра, а овај догађај, упамћен као „Санта
Интрада“, убрзао је прогресивно стицање других општина и територија.
Општина Катаро, притиснута политиком оближњег Дубровника повољног за Жигмундову страну, већ је започела преговоре са Венеција је признала њихову власт, обећавајући породици Балшић годишњи данак као надокнаду. Међутим, нови краљ Босне, Остоја, наредио је Венецији да се уздржи од преговора са Котором, с обзиром на шири јадрански контекст у којем су и друге општине биле у питању, попут Будве,
такође оспораване између Венеције и породице Балшић. У овом потоњем спору, Котор је подржао млетачке захтеве, а Венеција је, заузврат, обећала посредовање са Сандаљем. Током посланства које је послао војвода да поднесе одређена питања млетачком Сенату (8. маја 1411. године), Сенат је понудио Сандаљу право да се одрекне својих права на Котор у замену за годишњи данак.
Услови предложеног споразума нису задовољили народ Котора, и свако даље посредовање Венеције било је узалудно. У међувремену, Сандаљ је уступио Венецији замак Островицу (1411. године)и спремио се да силом заузме Котор, али је Венеција интервенисала да помогне граду. Осујетио је планове босанског војводе
годишњом надокнадом од шест хиљада дуката од прихода од соли,
надокнадом на коју се град Котор обавезао под условом да Сандаљ ову суму користи за плаћање
годишњег дуга града породици Балшић (1414). У међувремену,
породица Балшић је поново почела да се такмичи са Венецијом за поседовање Бара и
Скадра: да би избегла сукоб, Венеција им је уступила господарство над Будвом и
добила од Сандаља обавезу да ће је подржати у случају сукоба.
Искоришћавајући овај повољан однос са Венецијом, Сандаљ је захтевао
од Которана двоструко већи износ од договореног. Четири амбасадора су послата из Котора да преговарају о смањењу
суме, али их је Сандаљ узео за таоце, захтевајући исплату наводних
дванаест хиљада дуката за њихово ослобађање. Котор је апеловао на Венецију
да посредује за њихово ослобађање, понављајући млетачком
Сенату своју понуду о предаји под власт Сан Марка. Млетачки сенат је одлучио да не плаћа данак Сандаљу док амбасадори не буду ослобођени.
Ситуација је дошла до пат-позиције, а општина је почела да разматра друге опције (обраћање краљу Напуља или краљу Угарске).
У овом тренутку, Венеција, која је била наоружана против породице Балшић (јул 1419), сматрала је разумним да прими Котара у свој доминион (1419). Преговори, који су настављени 1420. године, имали су позитиван исход, а у марту је потписана посвета која је ступила на снагу 25. јула 1420. године. Између осталог, њоме је предвиђено да ће Венеција платити дукате које је Котар дуговао Сандаљу, обавезујући се да откупи таоце Котара.
4. Преговори између Венеције и Сандаља
Сандаљ је веровао да је Катарова оданост Венецији оштетила његове
интересе и, преко грофа од Скадра, покушао је да покрене преговоре како би
изменио исход. Венеција је пристала да преговара (28. новембра 1420),
шаљући му безбедносни пролаз за сваког амбасадора кога жели
да пошаље. Писмо од 10. марта 1421. године, које су носили Сандаљеви амбасадори,
потврдило је право војводе на Катаро, које је претходно признала
Bенеција. На ову тврдњу, Млетачка Република је одговорила да је била
приморана да прихвати Катаро у своје поседе јер су га сами Катарци
више пута тражили. Више нису могли да се бране
од ароганције Балше (III) Страцимировића, од које их Сандаљ није
заштитио, и сада су били на ивици предаје другим господствима, а то
не би било у интересу Венеције нити самог Сандаља. И
пошто је Сандаљ понудио Венецији подршку против Балше, Млетачка Република
изјавила је спремност – ако јој Сандаљ помогне војском
да га примора да се повуче из окупираних подручја – да му редовно исплаћује из прихода
Катара износ једнак оном који је раније
примао од Катара када је био под њеном влашћу.
Дана 21. априла 1421. године, на посебан захтев становника Котора, Венеција је обећала
да ће писати Сандаљу и затражити ослобађање четворице преговарача
који су били његови заробљеници. Млечани су више пута инсистирали да је предаја Котора
прихваћена како би се спречило да град падне у руке
заједничких непријатеља. Сандаљ је покушао, безуспешно, да заузврат добије
Бар, Будву и Горњу Зету, захтевајући слободан приступ за себе и свој народ
Млетачким пределима и њиховим поседима. Овај захтев је одобрен, иако у
општим цртама. Венеција је истраживала да ли Сандаљ може угрозити Котор
и како, ако јесте, могу да пристану на новчану надокнаду
за преузету јурисдикцију и изгубљене приходе од рудника соли. Градоначелници Андреа Фусколо и Марко Миани, послати у разне далматинске општине да реше
разна питања (27. јула 1421. године), добили су инструкције да процене Сандаљев
офанзивни потенцијал против Котора и да размотре могућност
да, током свог боравка у граду, Сандаљ пошаље некога да
преговара. Сандаљ је поново затражио Котор од Млечана у пролеће 1422. године.
Али 23. априла 1422. године, његови амбасадори су поновљени са истим разлозима
оправдајући укључивање Котора у млетачку власт, а питање талаца је враћено. Да би се олакшало решавање овог питања,
Сенат је чак разматрао могућност враћања депозита
једне суме новца коју је дао војвода у Млечанима, чију је делимичну наплату сада захтевао, само под условом да се
таоци прво ослободе. Али већина није подржала овај радикални став и одобрила је
Желео је да се депоновани новац исплати са каматом, делегирајући питање ослобађања талаца посебној амбасади.
Амбасадору Ђованију Зорцију, који је требало да оде код новог краља
Босне, Твртка II, дужд Томасо Мочениго је такође дао упутства (26. маја 1422.) да преговара са Сандаљем, кога би можда затекао код
краља. Да је био тамо, могао му је рећи да су његови изасланици још увек у
Млечењу, али да су прикупили тражени новац и да ће се ускоро
вратити. Да је сам Сандаљ поново инсистирао на враћању Котора,
морао би му дати исти одговор који је дао Венецији
њеним амбасадорима, углавном да Венеција није окупирала Котор
да би проширила своје територије („causa habendi maius dominium“) већ
да би га спасила од Балше, који је био непријатељ Венеције, и да је Котор
слободан да се потчини коме год жели и да би се радије потчинио
Турцима него Балши. Стога, Сандаљ није имао разлога да се жали
на Венецију, а ова последња није могла да преда град који је већ преузела
јер је сада била обавезна према својим грађанима.
Међутим, да би Сандаљ прихватио млетачке добре намере
и успоставио добросуседске односе са Котаром, осигуравајући
транзит каравана „per rectam viam“ до Котара уместо
у Рагузу, Зорзи би му могао обећати хиљаду хиперпера годишње од
Котарових прихода од соли. Понуђена сума могла се повећати
на хиљаду хиљаду, или највише до две хиљаде хиперпера годишње. Морао је
такође да покрене питање заробљеника, настојећи да обезбеди
њихово пуштање што је пре могуће, али без утицаја на
преговоре. Амбасадор је требало да тражи краљево посредовање пре
него што се постигне понуда од две хиљаде хиперпера, али само ако
сам Сандаљ покрене питање Котара. Ако то не учини,
амбасадор је имао право да се жали на препреке слободном доласку заробљеника.
караване у Котор, захтевајући њихово тренутно уклањање у светлу пријатељства Републике са самим војводом и његовим краљем. Да Сандаљ није био на двору, амбасадор би, уз краљеву дозволу и без излагања опасности, требало да га потражи где год да се налазио.
Ђовани Зорци је остао у Босни осам месеци и током 1422. године састао се са војводом три пута, околност забележена у Сандаљевој дипломатској дипломи,
где наратив сумира дуге и мукотрпне преговоре који су довели до споразума закључених у новембру 1423. године и сугерише да ова
три састанка нису довела до коначних резултата. Тешкоћа преговора,
која произилази из преписке коју је амбасадор послао Венецији (писма
од 23. августа и 4. септембра 1422. године), подстакла је Сенат да пише
Зорзију – у то време на босанском двору – да одложи одлазак,
пружајући му даља упутства о низу питања и понављајући
она која су већ дата у вези са сумом која ће бити обећана Сандаљу ако
напусти каравански пут до Котора и ослободи которске таоце.
Ови преговори са Сандаљем морају се посматрати у ширем контексту
споразума са другим словенским господарима: с једне стране, трговачких споразума
склопљених са краљем Стјепаном Твртком II од Босне (документ који је суверен издао
21. децембра 1422. године у Високом),60 касније финализованих споразумом
између Венеције и Краљевине Босне против господара Цетине (Цетине)
(који је босански суверен дао у Сутиеској 6. фебруара 1423. године); с друге стране, споразуми са деспотом Рашке (или Србије), Стефаном Лазаревићем, који је, након смрти свог нећака Балше (28. априла 1421. године), наследио његово непријатељство са Венецијом. Ово смиривање је утицало на различите локалитете млетачког домена у јужној Далмацији: о томе је сачувана обимна документација.
у упутствима која је Сенат послао провидору Катара, Марку Барбадику (16. март 1423, Венеција), а која су претходила потписивању instrumentum pacis, састављеног 12. августа 1423. године, са деспотом.
Неколико дана пре закључења овог споразума, 6. августа 1423. године, Сенат је одлучио, подсећајући на већ донету одлуку у јуну, да
пошаље амбасадора Сандаљу који би, ако је потребно, отишао и
деспоту Србије. Нови
дужд, Франческо Фоскари, наложио је именованом амбасадору, Ђованију Зорцију, да настави преговоре
са Сандаљем о слободном транзиту каравана у замену за шест стотина дуката
годишње од царине соли Катара. У упутствима се подсећа да је Сандаљ већ пристао на ову суму, али је желео да се она дода, како би се закључио споразум, да ако му краљ Босне, његов суверен или господар Турака нареди да оде или пошаље своје људе,
у помоћ српском деспоту Стефану (који је такође био његов зет), против млетачких
поседа у Албанији, то се неће сматрати чином непријатељства
према Венецији, а мир са Котаром и плаћање
договореног данка биће загарантовани. Ако би Сандаљ поново затражио овај услов,
амбасадор би требало да одговори да није ни исправно ни прикладно
бити непријатељ Венеције у Албанији и „у једном временском периоду“
бити њен пријатељ „у пару Склавоније“. Стога би покушао, „свим одговарајућим речима и разлозима“ који су му се чинили прикладним,
да га убеди да одустане. Ако не успе, био је овлашћен да се придржава овог услова, трудећи се да учини све што може.
Штавише, Сандаљ је у претходним преговорима тражио да му се доделе куће у Котору и Задру, које су му поклоњене у другим приликама.
Амбасадор је требало да га одврати од овог захтева, јер су обе стране знале да су куће у рушевинама. Ипак, Зорзи је био овлашћен да увери Сандаља у повратак куће у Котору. Коначно, амбасадор је требало да затражи „cum illis“
Документ којим се утврђује споразум између војводе Сандаља Хранића Косаче и Млетачке Републике
279
pertinentibus modis, verbis et rationibus, que tue sapientie videbuntur»
о ослобађању четворице грађана Катара, које је војвода држао у заробљеништву,
истичући неправду држања заробљеника након што је закључен мир
са Венецијом. Али ако Сандаљ не би пристао на њихово ослобађање,
амбасадору је наређено да одмах закључи мир, под условом
да су испуњени остали услови.
Зорзи је кренуо на мисију са нотаром Ђованијем де Бонизијем.
Споразуми који су коначно постигнути са Сандаљем формализовани су у документу
који је војвода издао, горе наведеном као диплома о споразуму, 1. новембра
1423. у Благају. Сандаљ је прихватио услове које је наметнула Венеција, почевши од
оправдања за стицање Катара. Прихватио је као надокнаду
данак од шест стотина дуката годишње и повраћај своје куће у Катару.
Такође се обавезао да ће дозволити караванима да дођу до Катара и његових других
поседа, без препрека и уз плаћање царина,
као и другде. Није се обавезао да надокнади било какву штету
коју су каравани претрпели на његовим територијама, али је гарантовао да ће им помоћи
да је добију од оних који су одговорни за непријатељске акције. Такође је пристао да
ослободи таоце Катара, упркос тврдњи да је претрпео
тешку увреду од њих.
Из резолуције Млетачког сената, од 31. јануара 1424. године,
схвата се да је почетком 1424. године амбасадор из
Сандаља, Прибислав Похвалић, стигао у Венецију са захтевима за измену споразума, изложеног
у десет капитула. Сандаљ се вратио на питање новчане надокнаде,
коју је тражио да се у истом износу исплати његовој браћи, Вукцу и
Вуку, и свом нећаку, Стјепану Вукчићу, и наследницима куће Косача. Поновио је свој
захтев за куће у Котору и Задру и за земљиште у близини ова два града,
као и потврду привилегија које је раније добио
од Венеције. Захтевао је да Венеција не дочекује људе који су му нелојални
а који би могли побећи у млетачке поседе, носећи са собом своје
богатство. Коначно, Сандаљ је затражио издавање привилегије са
који је био примљен у Велики савет Венеције — и који га је случајно изгубио — и пријем у исти савет своје браће и нећака, кроз сличне привилегије. Да би запечатио ове
исправке, Сандаљ је затражио издавање новог документа, укључујући
онај који је већ издат приликом почетног склапања споразума
плус одговоре на нове захтеве, у два примерка,
латински и словенски респективно.
Сенат је, да би удовољио војводи, како је експлицитно објашњено,
одобрио одређене захтеве (продужење новчане надокнаде, додела
куће у Катару и Задру); одбио је захтев за пренос земљишта
у два града јер су била у власништву млетачких грађана од којих
Република није могла легално да их одузме (прво и друго поглавље); Обећао је
да неће пружати помоћ Сандаљевим непријатељима који су тражили уточиште
у млетачким поседима, захтевајући исту обавезу од војводе у случају кршења
(треће поглавље); Прихватио је да ће Сандаљ, иако нема намеру да надокнади штету било којим караванима који би могли претрпети штету на његовим територијама или у Босни,
им помоћи да траже надокнаду штете од криваца (четврто поглавље); сложио се са
жељом војводе да не мења услове већ утврђене у претходном
споразуму и оверене одговарајућом дипломом (пето поглавље).
Међутим, одбио је захтев за признавање неодређених
претходних привилегија, јер није имао документоване информације о њима
(шесто поглавље); потврдио је привилегије издате Сандаљу и за његове наследнике,
понављајући да ће се према њима поступати као и према сваком млетачком
грађанину (седмо поглавље). Када је Сандаљ затражио гаранцију да ће, ако
његова и територија његове браће и наследника буду нападнуте, добити
помоћ за одбрану, Венеција је нејасно изразила наду да ће сви
моћи да сами обезбеде своју одбрану, понављајући своју спремност
да испуни сва своја обећања (осмо поглавље). Одобравала је захтеве за пријем Сандаљеве браће и нећака у Велики савет и издавање релевантне документације (десето поглавље).
Одлучно је одговорила о неприкладности преписивања документа
претходног споразума (како је Сандаљ захтевао у деветом поглављу), али је показала спремност да се повинује жељи војводе и препише један,
укључујући стари и нови споразум са висећим златним печатом
Светог Марка, међутим, само на латинском, јер није имала нотара способног да
састави копију на словенском језику.
Књига је доста обимна тако да је ово за данас доста ,намјера ми је дфа шире објавим попнашање Стефанице Црнојевића и његив злочин према Грбљанима на брду повише или са десnе страбе манастрира Стањевић.гдје их је на преварау домамио обећањима о миру и све их побио ,мислим седамдесет и једног,да би се окористио као што видимо и сви остали чиниоци у подаништву и трговини са Венецијом.
Прича о причи и прича о причи
Которски бискуп Марин Садржај и Српска Деспотовина
Аутор(и): Катарина Митровић
Предмет(и): Дипломатска историја, Политичка историја, 13. до 14. век, 15. век
Објавио: Историјски институт, Београд
Резиме/Апстракт: Када је епископ Котора, Секундо Нани, умро почетком 1429. године, папа Мартин V је именовао Марина Контарена на његово место. Било је то 11. јуна те године. Марин Контарено је потицао из породице Контарини, једне од најпознатијих млетачких породица. Неки чланови те древне и моћне породице већ су играли важну улогу у влади Млетачке Албаније између 1392. и 1479. године. У почетку се нови епископ сусрео са потешкоћама у својој дијецези: недостајала је црквена дисциплина, а економски услови су били тешки. Стога је епископ одмах одлучио да побољша финансије которске цркве. Предложио је Малом савету Котора да створи нови закон за ректоре свих цркава у граду и округу, којим би се каталогизовала сва покретна и непокретна црквена имовина. Влада и бискуп су намеравали да саставе „catasticum et inventarium generale“. Марин Контарено је био првенствено заинтересован за катедралу Светог Трипуна, где су се чувале мошти которског заштитника, али и за манастир Светог Ђорђа, близу села Пераст, који је био древна бенедиктинска опатија. Средином 1430-их покушао је да реши сукоб између Которске бискупије и Барске надбискупије око права на јурисдикцију над католичким парохијама у српској држави. Овај сукоб је постојао вековима. Један од закључака Смедеревског споразума, потписаног 14. августа 1435. године између Млетачке Републике и српског деспота Ђурђа Бранковића, подразумевао је помоћ српског владара которском бискупу у његовим намерама да обнови сва права над католицима у Српској Деспотовини. Дана 20. јуна 1435. године, бискуп Контарено именовао је Андрију Кечевића, пароха из Јањева, за свог генералног викара у Србији. Пошто је Андрија Кечевић одбио ту позицију, Тануо, тадашњи ректор цркве Свете Марије у Кокеранцима, постао је нови генерални викар. Следеће године, бискуп је именовао млетачког патриција Антонија Мема за свог прокуратора у Деспотовини. На крају крајева, Марин Контарено није успео да успостави своју јурисдикцију над Србијом јер је већина католика у тим крајевима била из Дубровника. Они су Венецију сматрали најгорим непријатељем своје домовине, Дубровачке Републике, и нису желели да се потчине бискупу млетачког порекла. Которски округ је био дом многих православних сељака, чији је економски и друштвени статус под млетачком влашћу био, између осталог, везан за одбрану њихове вере. Марин Контарено, с друге стране, као представник млетачких интереса, учинио је све да их преобрати, настојећи да протера православне свештенике, које је требало да замене католички парохијски свештеници. Ове пројекте је подржао Млетачки сенат и дужд Франческо Фоскари. Катароски бискуп је такође налазио времена да се посвети општијим црквеним обавезама. Учествовао је на Фирентинском сабору 1439. године, као један од највернијих следбеника папе Евгенија IV, који се противио синодистима из Базела. Марин Контарено је такође учествовао у политичким активностима свог времена. Тако је, након изненадне смрти млетачког гувернера Катара, Леонарда Бемба, служио као вицегувернер од 29. марта 1445. до 22. јуна 1446. Током тих месеци, Алфонсо V, краљ Напуљског краљевства, велики непријатељ Републике Сан Марко, полагао је права на тај део јадранске обале. У последњим годинама свог епископата, Марин Контарено је преузео и дипломатске послове. Посредовао је у преговорима које је Венеција предузела са Катароском комуном и Стефаницом Црнојевићем, капетаном Горње Зете, 1448. и 1451. године. Након крвавог завршетка сељачког устанка Грбаља у фебруару 1452. године, убијено је тридесет побуњеника. Многи други сељаци који су учествовали у тој побуни протерани су са територије под млетачком влашћу и склонили су се у Апулију. Након тих догађаја, боравак млетачког бискупа у Катару постајао је све неподношљивији. Пошто је Марин Контарено био у Виченци 1452. године, као викар кардинала и бискупа Пјетра Бемба, папа Никола V је одлучио да га 1453. године постави за бискупа Тревиза. Марин Контарено је био енергичан и амбициозан католички бискуп, већ инспирисан новим ренесансним духом, верни следбеник папске политике, али пре свега млетачки патриције и експонент интереса Серенисима у Зети и Албанији.
https://www.ucg.ac.me/skladiste/blog_21704/objava_18215/fajlovi/smallZapisi%202015_1_2.pdf
https://www.ucg.ac.me/skladiste/blog_21704/objava_18215/fajlovi/smallZapisi%202015_1_2.pdf