Велики број Грбљана по избијању Другог свјетског рата, вјерни заклетви датој своме краљу, сврставају се у једину легитимну војску тога доба и боре се до краја рата за крст часни и слободу златну. У задњим годинама рата, када савезници изневјерише, а комунисти напредоваше, и велики број Грбљана са осталим Бокељима и народом Црне Горе одлучује се на голготски пут страдања, надајући се да ће свој спас пронаћи ван тада већ, комунистичке Југославије. У Словенији бивају похватани од стране комуниста и поново изневјерени од стране савезника, убијени и побацани у јаме Зиданог Моста, Кочевског рога.Грбљани су изгубили  браћу, очеве, дједове, али по ко зна који пут окитили су  Небо мученицима који и пред Господом и пред људима свједоче ко су и шта су, а они су  Срби православни и то остају, упркос репресијама и забранама јер је с њима Бог.  Храм Светог Николе на Пелинској рудини и још многи храмови су    угрожени од детонација на мајдану шљунка који се налази у њиховој непосредној близини.

Битно је напоменути да се управо у овом храму налази и крст Светог  свештеномученика Јоаникија (Липовца), тадашњег митрополита црногорско-приморског, који је њиме благосиљао вјерни народ 24. Јануара 1943. године уочи свог и свенародног одласка на крвави пут братоубијања и голготског страдања, одавде преко Босне до Словеније и Аустрије где је ухваћен од стране комуниста и интерниран у Аранђеловац, затворен, мучен, малтретиран, и недуго затим одведен на непознату локацију на планини Букуљи, гдје је уморен смрћу свештеномученика.Сматра се да је храм Светог Николе подигнут у 16. вијеку. Претпоставља се да је кроз своје вишевјековно трајање црква два пута продужавана, тако да је данас широка 5,08 метара а дуга 17,65 метара. Велику вриједност овог храма представља сачувани живопис Димитрија Даскала из 1718.г.одине, који покрива његову цијелу унутрашњост. Највећу сликану површину заузима менолог – мјесецослов на којем је заступљена фреска за сваки дан у години, а значајна су и три фреско-натписа са подацима о живописању цркве. Вријеме новије изградње се утврђује са натписа који је уклесан на ивици камене плоче на часној трапези, на којој је забиљежено да је поставио Војин Ђукин 10. маја 1624. године.Фрескописац Димитрије Даскал оставио је податак о себи, на западном зиду цркве наводећи да је храм сликала: “Рука Димитрија многогрешног писара“, да је радио 800 дана на изради иконостаса и осликавању зидова, да му је плаћено 70 цекина и да га је владика Данило даривао једном златицом. На истом натпису је забиљежено да је посао завршио 20. октобра 1718.године и наведена су имена 28 оних који су се старали о изградњи храма и његовом фрескописању.На друга два натписа који су на западном зиду, садржана су имена приложника и појединости о живописању овог храма. Као приложници се помињу: кнез Перо Тујковић, четворица свештеника – протопоп Шћепан Влатковић из Шишића, поп Перо Тујковић из Тујковића, поп Станиша из Пелинова, као и поп Вуко Лепавић и 104 поименице наведених приложника из Шишића, Дуба и Пелинова. На натписима се наводи да је тада пећки патријарх био кир Мојсије, а митрополит цетињски, Скендерије, Црне Горе и приморски, кир Данило.Обнова, увећање и фрескописање овог храма је отпочела око 1715. године од стране житеља тадашњих села: Шишића, Пелинова, Тујковића, Наљежића, Патела, Сутваре и Дуба. На фрескама су насликане сцене Великих празника, Христовог страдања, циклус посвећен Светом Николи, циклус посвећен Богородици и Мјесецослов – Менолог са сликом за сваки непокретни празник у години. Значај овог мјесецослова је што послије његовог сликања, не постоји други сачуван у српским храмовима, осим оних који су сликани у средњовјековним црквама у 14. вијеку. Циклус о светом Николи има 18 сцена из живота овог светитеља :Рођење, Одлазак у школу, Постаје ђакон, Постаје свештеник, Постаје епископ, Избављење три невина човјека од мача, Спасава Димитрија из мора, Избавља Василија од Сарацена, Руши храм Артемиде, Спасава три војводе, Враћа вид Светом Краљу Стефану Дечанском, Спасава Светог Петра Атонског из тамнице, Кажњава Половца, Спасава Симеона из мора, Избавља свештеника Христифора од погубљења, Спасавање из мора патријарха Атанасија, Помаже осиромашени манастир, Бди над васељеном.Посљедње од три сцене из живота патрона ове цркве не постоје или нису сачуване у старом живопису српске цркве. У студији историчара уметности Сретена Петковића се каже  “Црква Светог Николе у Пелинову“, коју је издала Српска православна црквена општина грбаљска 2009. године, у иконографским запажањима о првој зони наоса између осталог, наводи се сљедеће:

                         (наставиће се)