Пише: Момо Јоксимовић

Вранешки шумар је био уважен и поштован лик. Доброг шумара би Вранешани радо дочекали ко великог госта, уз пиће и иће и уважавање. А шумар је чувар шума, човјек природе, стручњак који пази на шуме, на дрво као на жива бића. Он познаје сваку травку, крошњу, коријен и птицу на грани. Његов посао није само да  наплаћује пашарину,  већ да штити шуму, чува ловишта, одржава шуму, планира сјечу,сади- већ да чува равнотежу међу живим свијетом.

Поред учитеља, попа, жандара, доктора, шумар у Вранешу је јако цијењен човјек. Он је симбол тихе снаге, мудрости и стрпљења.Као што дрво расте годинама, тако се шумар разумије да све у животу има своје вријеме. Он је посредник између човјека и природе, чувар зеленог богаства народа. У народној машти шумар је често фигура која стоји између свјетова: шуме и насеља, звијезда и људи- ћутљив, али види све.

Шумар ради: пази да се шума не уништи, контролише сјечу дрвета, сади нову шуму, чува животиње и биљке, брани шуму од пожара,  уређује шумске путеве, прати воду, климу и земљиште.

Он је као љекар шуме- лијечи је кад је болесна, подмлађује кад остари, штити кад је угрожена.

У старо вријеме у Црној Гори шуме су биле живот: за кућу, огрев, за градњу, обичај. Зато се појавио човјек који ће да пази на шуму. У почетку није било школован човјек, већ мудар човјек који познаје сваки камен, јаругу и стабло.  

Касније са настанком државе и закона, шумарство постаје наука. Шумар добија знање, униформу , пушку и одговорност. Постаје службеник народа- али остаје човјек шуме.

Шумар није само занимање- он је дух шуме, чувар зеленила, пријатељ природе и учитељ тишине. Као што ратник брани земљу, тако шумар брани коријен живота сваког стабла. 

Гдје год расте дрво, ту се осјећа шумарева рука. Шумар нас подјсјећа да је човјек јак само док чува оно што му је Бог дао- шуму, воду, ваздух и мир.

Као што се дрво својим коријеном држи снажно земљу, тако се шумар својом службом држи будућност-јер чува оно што ће наша дјеца тек упознати. Шумар нас учи да се природа не осваја већ поштује- и да је највећа сила човјека у томе да буде чувар, а не рушилац .

Док год постији шумар, постојаће и шуме које нас чувају као мајка дијете.

Шумар је доказ да се богаство не мјери златом већ зеленилом .

Свака млада крошња је његов потпис, а сваки хлад- његова тиха побједа.

Шумар није само човјек који обилази шуму и чува дивљач, већ њен тихи чувар и савезник природе. Он познаје сваки траг дивљачи, сваки извор и стазу, и зна кад шума дише миром,а кад је угрожена људском похлепом или немаром. Са  пушком више као знаком одговорности него силе, шумар штити слабе, спречава бесправну сјечу и брине да се живот у шуми одвија у природном складу. Он је веза између човјека и природе, опомињући да шума није само дрво за огрев, већ живи дом многих бића и извор живота за све нас.

Шумар нас учи да ко чува шуму и дивљач, чува у сопствену будућност, јер природа враћа онолико колико је човјек поштује и штити.

Шумар је доказ да је највећа снага човјека у томе да штити, а не да осваја, јер само онај ко сачува шуму оставља трајан траг доброте иза себе.

Шумар својим тихим кораком кроз шуму чува равнотежу свијета, јер гдје он надгледа и чува, природа остаје жива, а човјек достојан свог имена.

Вранеш памти добре народне шумаре :Зека Кљајевића, , Милоша Јоцовића, Саву  Бошковића, Милана Секулића,  Милована Којовића (није поднио ниједну пријаву нити је  ико кажњен), Гојка Секулића, Радомира Лековића, Сића Кљајевића, Михаиловића из Затона, други…И нико од ових шумара није саградио кућу у град, у Бијело Поље, Подгорицу или на море. То су људске и моралне громаде. У доба транзиције,  деведестих година прошлог вијека,многи шумари су се жестоко обогатили, али су зато невине народне шуме страдале, које и данас лијече ране.

На сјеверу Црне Горе шумар није био само чувар шуме, већ и човјек великог срца и разумијевања за људску невољу. Знао је да порепозна сиромаштво и потребу па је помагао ономе ко гради или обнавља кућу,колибу, шталу, амбар, огрев, допуштајући да се усијече дрво за кров, рогове.., како би се направио кров над главом, јер човје без куће није човјек. Са истом пажњом односио се према породицама које су школовале дјецу, као и према онима које је задесила болест,или тешка судбина.Шумар је био савјетник, посредник и човјек од повјерења, који је знао да упути прави траг ако се прави дом, да све буде поштено и на корист  заједснице.

Такви честити шумари нијесу штитили само шуму, већ и људе који су од ње живјели. Зто су остали  дубоко урезани у сјећање Вранеша: Зеко , Милош , Сава , Гојко, Милован, Милан, Радомир .. Њихова људскост, доброта и осјећај за правду надживјли су вријеме, јер добар човјек остаје у памћењу народа дуже него било који закон или пропис.

Такви шумари били су тиха савјест времена у којем су живјели. Чували су шуму, али су још ревносније  чували  човјека и његово достојанство. Зато њихова  имена не  припадју само прошлости, већ трају као мјера људскости по којој се и данас препознаје  шта значи бити  истински добар човјек.

Чувајући  шуму, чували су човјека; држећи закон у руци, носили су правду у срцу . Зато њихова  имена  остају  уписана не у књигама службе, већ у савјести народа, као трајан завјет да без људскости нема ни части, ни поноса, ни државе, ни живота.  Народу, а прије свега човјеку на селу заиста треба помоћи. Јер без села нема ни државе.