Аутор Тихомир Бурзановић

Постоји у Црној Гори један политички феномен који, колико год звучао гротескно, већ годинама пролази без озбиљне јавне расправе. Политичар и бивши функционер  редовно посјећује Затвор у Спужу и тамо, уз звуке хармонике и атмосферу кафанске присности, „увјерава“ затворенике – убице, лопове, нарко-дилере и припаднике организованих криминалних група. Не у покајање. Не у суочавање са злочином. Већ у политичку лојалност, идентитетску припадност и идеолошку послушност.

Ако вам ово звучи као сцена из лошег филма о балканској транзицији – варате се. Ово је стварност државе која се упорно прави да не види гд‌је јој политика престаје, а криминал почиње. Затвор би морао бити мјесто гд‌је држава показује снагу закона, а не слабост институција. Спуж би морао бити симбол правде, казне и могућности ресоцијализације, а не позорница за политички маркетинг и идеолошко регрутовање.

Када политичар улази у затвор не као контролор система, већ као гост са хармоником и поруком „ми смо ваши“, онда то више није хуманизам – то је морална капитулација државе.

Посебно је проблематично што се такве посјете годинама нормализују. Нико се озбиљно не пита: ко је дао мандат том политичару да у име друштва разговара са најтежим криминалцима? Ко му је дозволио да затвор претвори у продужену партијску испоставу?

И најважније – какву поруку тиме шаљемо грађанима који поштују закон, плаћају порезе и нијесу пуцали, крали или диловали?

Порука је јасна и поразна: у Црној Гори се политика не плаши криминала – она са њим преговара. Умјесто дистанце, гради се блискост. Умјесто јасне линије раздвајања, свира се хармоника. Умјесто државе, добија се естрада моћи.

Није овд‌је проблем само један политичар. Проблем је систем који то допушта. Проблем је ћутање институција, затворске управе, тужилаштва, али и медија који све то своде на фолклор и „људски приступ“. Јер ово није људски приступ – ово је политичко понижење правде.

Криминалне структуре не ресоцијализују се пјесмом и идеолошким фразама. Оне се разграђују јасним законима, досљедном казном и озбиљним радом институција. Све друго је фарса, а фарса у држави са оваквом историјом брзо прерасте у трагедију.

Ако политика у Црној Гори тражи подршку иза решетака, онда то говори више о политици него о затвореницима. Јер држава која тражи савезнике у Спужу, а не у поштеним грађанима, већ је дубоко изгубила компас.

И зато питање није за затворенике – они су тамо гд‌је јесу због својих д‌јела. Питање је за нас: колико још дуго ћемо пристајати да нам се хармоником прекрива звук урушавања државе?