Пише: Тихомир Бурзановић

Упоређивање изградње колектора за пречишћавање отпадних вода у Ботуну у Зети са статусом српског језика, заставе тробојке и питањем двојног држављанства Црне Горе и Србије није само политички неозбиљно – оно је дубоко манипулативно и дугорочно штетно по друштво.

Такво поређење не говори о развоју, већ о страху; не о модернизацији, већ о покушају дисциплиновања идентитета. Колектор у Ботуну је инфраструктурни пројекат. Он припада домену комуналне политике, екологије и јавног здравља. Његова изградња је обавеза сваке озбиљне државе и локалне самоуправе, без обзира на националну структуру становништва, језичко изјашњавање или политичке преференције грађана. Супротно томе, статус српског језика, право на употребу националних симбола и питање двојног држављанства припадају домену основних људских, колективних и уставних права.

Ставити та два нивоа у исту раван значи поручити грађанима: ако хоћете права, ћутите о идентитету; ако говорите о идентитету, нећете добити основну инфраструктуру. То је класична уцјена прерушена у рационалну политику. Још опасније је то што се оваква замјена теза годинама користи као механизам политичке контроле над српском заједницом у Црној Гори.

Порука је увијек иста, само су форме различите: „Будите лојални“, „не таласајте“, „не инсистирајте“, па ће држава бити функционална.

Као да су Срби у Црној Гори гости, а не конститутивни дио њеног историјског, културног и политичког бића. Политички и национално, овакво поређење није реално јер претпоставља да су идентитетска права ствар трговине. А она то нису.

Право на језик којим говори већина грађана, право на националне симболе који имају историјски континуитет у Црној Гори и право на двојно држављанство – које постоји у готово свим модерним државама – не могу бити условљени бетоном, цијевима и тендерима.

Куда то води?

Води у друштво трајне фрустрације, у којем се инфраструктурни пројекти представљају као милост власти, а не као обавеза државе. Води у продубљивање националних под‌јела, јер се једној заједници стално сугерише да мора да бира између канализације и идентитета. И, коначно, води у политичку стагнацију, јер се суштинска питања развоја замјењују идентитетским уцјенама и јефтиним пропагандним триковима.

Ако Црна Гора жели да буде модерна, европска и стабилна држава, мора да научи елементарну лекцију.

Колектор се гради јер је потребан, а идентитет се поштује јер је право. Све друго је политика кратког даха – и дугог памћења код оних којима се таква политика годинама ломи преко леђа.

А историја Балкана нас учи само једно: гд‌је се идентитет третира као проблем, проблем на крају постаје држава сама.