Пише: Момо Јоксимовић

Скоро свака вранешка кућа је имала коња. Седланика само добри домаћини. Алат-коњ седленик у Вранешу, није био за товар ни за рало, већ само за јахање и понос. Витак, висок у сапима, кратак и јаке кичме, са дугим вратом који се ломио као лук. Глава му је сува и племенита, уши шиљате и будне, а  очи живе, као да све разумију. Гриву би му газда чешљао и плео, реп подрезивао да љепше стоји у ходу, у касу.Такав коњ није ходао-он је галопирао.

Са уживањем су Вранешани гледали седланике: Зекана -Марка Јоксимовића, из Стожера, ( и Зекана и Путаља ће му укрсти, кажу да су отишли пут Сјенице), Мркова- Стевана Мрдака из  Лијеске, Дората-Миће Зејака из Барица , Брњаша- Марка Кљајевића,из Блишкове, Вранца- Рада Јоксимовића са Сокоца, Брњаша- Вукосава Булатовића са Сокоца, Вранца- Слободана Маџгаља из Писане Јеле, Дората- Манојла Зековића из Павина Поља,  Алата -Јерма Лековића,под Жубером,  Вранца – Гојка Секулића из Вергашевића (био је бржи од аутобуса, који ће га поломити), Алата- Радојице Којовића са Горица, (кога је јахао на тркама Раде Бено из Маоча, који није имао ни 30 кила) , Вранца -Николе Грујичића са Горица, па добре алате Војиновића који су годинама побјеђиовали на бројним тркама, а нарочито на Његовуђи,  Маочком Пољу, Кланцу и Боретином Брду изнад Комарена. Долазили су на трке из Комарана и Бродарева, и побјеђивали. Земљорадничка задруга у Томашеву је имала  бијесног Зекана, којег је смио да појаше само  Шоро Тапушковић. Данас Вранешке ергеле коња држе:Рмандићи, Шаранчићи, Ровчани… Вранеш се сјећа Зекана- Новака Раденовића, Вранца -Новака  Ракочевића , а Новак са црногорским одијелом , капом са оцилима,  и чизмама црним  кожним до кољена.  Вранешки седланик не труска него ко лимузина носи домаћина, кафу можеш попити како је удобно. У задње вријеме по Црној Гори и Херцеговини побјеђују грла из Бродарева, и односе све награде.

Највећег седленика Путаља у Вранешу је имао Јакша Лековић, на њега се ријетко ко могао попети колико је био висок.. Петар Бајчета ја за високог и дугачког алата дао 12 оваца. Седланика , доброг Путаља сада јаше Светислав Шестовић, кога баци  недавно и  Свеле поломи кук.

Један од највиђенијих седланика у Вранешу је био Кулаш Новака Жижића, којег је продао Бошку Бошковићу, који је на њему погинуо на Обду 7.новембра 1924.године. Бошка је убио одметник Јусуф Мехоњић са групом Турака. Бошко је тражио да купи Кулаша од Новака. Новак није хтиода да га прода. Када су му на пазару у Бијелом Пољу искусни Турци рекли, да је Кулаш најбољи на пазару, али да има лоше нишане, да ће му газда брзо погинути, Новак је одмах позвао Бошка и продао му  Кулаша, на коме ће послије четири мјесеца Бошко Бошковић погинути. Кулаш је добио четри ране, није га хтио нико да узме док нијесу дошли Талијани 1941. који су га ставили на трпез.

Учитељ, Вранешки првак Тадиша Тале Лековић, је годинама био предсједник Комисије на тркама коња.То су били лијепи вашари и трке коња а још љепше дружење људи.

Вранешки  коњ држи главу високо, груди избачене,као да зна да је за сватова и трке рођен. Многи сватова неби виђели да нјесу имали доброг седланика. У народу кажу-пусти брата бирај свата-. У сватове се биро и човек и седланик.Њоњу је чело украшено, оглав богат, а на челу понека китка или шарен гајтан. Кад крене путем, земља под њим звони, а народ се окреће да га погледа.

У сватовима је био  муштулугџија: први полази, први јавља, први  стиже, први кошуљу добије за газду. На тркама, на Његовођи ту  је међу прве у трци,  на Кланцу предњачи, пуштен је да покаже шта зна-брз као вјетар, сигуран и у касу и кораку и у трку послушан , а најбољи у руци свога газде. Такав вранешки алат био је образ куће и понос Вранеша, више чуван него  било како баго.

Газда би таквог седланика  вранца од малена гледао као дијете.  Није га оптерећивао, већ га је полако навикавао на седло, узду и људски глас. Учио је да стане мирно, да  крене на знак, да се не тргне од галаме ни од  пушке у сватовима. Пред велике дане, коњ би се извлачио на чистину, тренирао дуг кас и  оштар галоп, да  му се коњ углади, а дах  ојача.

Када би дошао дан поласка, седланик је знао да  је свечаност. Чистили су га водом и крпом, длака му сија, копита  да звоне. На сунцу би пресијавао, а он би подизао гаву као да осјећа да је изабран. Није то био коњ за свакога-само за  мирну и сигурну руку.

Кад крене низ  Горњи или Доњи Вранеш, људи би говорили: „Ено иде прави за мерака коњ седланик, данас ће побиједити он. “. За њим се није дизала  прашина од терета, него од гласа од части, брзине и поноса.Такви коњи су памћени и није им се траг изгубио, а име газде уз њих остајао да се препричава.Такви коњи су се тешка срца давали другоме, без  пријеке нужде и без обавезе. Нијесу били роба да се продају, него дар срца и образ домаћина. Са њим се није трговало лако, јер су знали путеве, глас газдин и корак куће из које су потекли.

Коњ седланик је био између домаћина и дома-помоћник, сапутник и свједок свих важних дана. Носио је газду у савтове и на саборе, на пазаре, у радост и жалост. Знао је мирис дворишта, шум капије и глас дјеце, па би се сам радовао кад се враћа кући.

Зато се говорило да такав коњ има душу куће. Ако би се и дао другоме, дуго би се освртао, а и газда би за њим погледе спуштао. Јер није се растајао само од коња, него од  дијела свога дома, части и времена које је с њим прошло.

Кад се такав коњ појави на путу, знало се чији је и из које је куће. Није трабало питати–ход, држање главе и украс на глави све је говорило. Људи су га називали „газдин коњ“, „кућни понос“, а често по имену, човјека, газде. Као данас ,Путаљ Јакшин или   Свелов што га сломи, а највише повреда и има са коња. .

По њему се мјерила снага и ред у домаћинству. Ако је коњ био миран, углађен и гиздав, говорило се да је и газда такав. Ако је био брз и сигуран, знало се да је кућа тврда и поуздана. Зато је седленик носио више од јахача-носио је име, глас и част дома.

И кад би пројездио кроз Вранеш, остајо је за њим поглед и ријеч. Тако су људи псаматрали коња-алата седленика, а с њим и кућу из које је потекао, јер су се у њему  видјели и дом и газда, као у огледалу. Вранешки алат није био обичан понос већ дика куће, дома и газде.

Такав коњ седланик није био само јахачко грло, већ лице куће и глас газде. Куда он прође, ту остане траг части, реда и домаћински понос, па се по њему памти и коњ и човјек који га је одгајио.

На тркама се такмичи у три категорије и то : арабери (чистокрвне арапске расе) ; мјешанци (укрштање арапског коња са босанским) и босански  (аутохтони коњ).  За доброг седленика се иде до  Бљњалуке, Суботице да га купе. Данас је то уносан бизнис.