Пише:Дејан Бешовић
Устаници су затим покренули велики напад на аустријску војску у Тивту. Окупациона аустријска војска се уз спорадичне окршаје, повукла за Котор, а устаници су успјели да заузму и ослободе цио Тиват. Испоставило се да је Тиват био готово празан. Љути због неодржане ријечи и тиме подршци упућеној аустријским властима, устаници су опљачкали већи број кућа у Тивту, односећи оружје, одјећу, накит и посуђе. Када је Његош добио обавјештења о пљачкама, послао је писмо своме ујаку Владу Пророковићу са Његуша да објави његову наредбу да се врати све што је украдено из Тивта, уз пријетње строгим казнама за оне који се оглуше о њу. Пророковић је то и учинио, о чему је посвједочио и на свом саслушању у Поглаварству у Котору када је навео да су након наредбе устаници који су то учинили одмах вратили оно што су однијели.Након тога, 28. септембра, устаници су се повукли из Тивта.Међутим, није прошло много времена до новог аустроугарског закона о општој војној обавези, 1881. године. У прољеће сљедеће године, Грбаљ се поново дигао на устанак. Међутим, овога пута, бечки цар је очекивао побуну и био одлучан да употријеби сву силу како би за свагда умирио Грбљане и остале Приморце. Након жестоких окршаја у Грбљу и Кривошијама, гдје је наступала изузетно јака војна сила Царевине, устанак је угушен.У Првом балканском рату, много грбаљских добровољаца се борило у црногорској војсци, нарочито у борбама за освојење Скадра. Тако и у Првом свјетском рату. Нарочито је велики одјек за учешће у црногорској војсци био међу грбаљским исељеницима у Америци. Добровољци су допловили до Напуља гдје су се укрцали у брод „Brindisi“ и пошли пут Балкана. Међутим, на Бадње вече (24. децембра 1915 / 6. јануара 1916. године), брод је код Светог Јована Медовског, надомак албанске обале, налетио на подводну мину, те је у бродолому погинуо велики дио добровољаца (њих 328 од 492). Много Грбљана је страдало почетком 1916. године, током борби црногорске и аустроугарске војске на подручје Грбља.У Другом свјетском рату, вођени патриотизмом и оданошћу српској монархији, већина Грбљана је подржала четнички покрет. Познат је чувени напад грбаљских четника на њемачку фабрику муниције у Котору, у јесен 1943. године. Много их је, због учешћа у четничким јединицама, страдало од партизана у Словенији у прољеће 1945. године о чему ћемо у посебном поглављу.Грбаљ је данас област већим дијелом у саставу Општине Тиват, а мањим Општине Будва. Постоје тежње међу Грбљанима да добију своју засебну општину, или заједничку грбљанско-паштровску општину.Према народном предању, Грбаљ је родна земља двојице великих имена наше повијеснице: Светог косовског мученика кнеза Лазара и војводе Никше Илијановог, родоначелника великог племена Никшића. На жалост, увјерљивих доказа о њиховом поријеклу немамо. Грбљани својатају и Бранка Радичевића, премда још неколико племена у Црној Гори претендује на овог великог пјесника. Али, Грбаљ је, несумњиво, колијевка још неких славних имена која ће бити поменута касније у тексту.Грбаљ има чак 62 живе цркве и Манастир Подластва, који је подигао, као своју задужбину, цар Душан Силни 1350. године.Становништво је већином српског поријекла и већински дио Грбљана се и данас тако осећа. Мањи број родова је старосједјелачког поријекла и вјероватно дијелом припада слоју стариначког (влахо-романског) и већином досељеног словенског живља. Већина грбаљских братстава настала је од досељеника у више таласа: из околних крајева Старе Црне Горе било је досељавања још крајем средњег вијека, и оно се наставља током 16, 17, 18. стољећа. Значајан талас досељеника добјегао је из Црне Горе током казнене експедиције Нуман-паше Ћуприлића 1714. године. Један број братстава у Грбљу потиче од досељеника из Враке данас сјеверна Албанија и 15. и 16.вијека, чија миграција је покренута турским освајањима. Било је и локалних досељења, из Боке, Кртола, Луштице и Паштровића. Коначно, један значајан талас досељеника долази из Херцеговине и припада оном кругу Херцеговаца досељених у Боку након протјеривања Турака из Херцег-Новог крајем 17. и почетком 18. вијека .
(наставља се)
