Аутор: Тихомир Бурзановић
Иако је пуноправна чланица Европске уније и НАТО-а, Хрватска ни данас не успијева да се у потпуности ослободи политичког и менталног насљеђа које припада једном другом времену – времену територијалних амбиција, историјских ревизионизама и балканске политике силе. Упркос формалној привржености европским вриједностима, Загреб све отвореније показује интерес и претензије према дијеловима Босне и Херцеговине, али и према дијелу Црне Горе.
То отвара питање: како је могуће да држава која се заклиње у међународно право, стабилност и добросусједске односе, истовремено дјелује супротно тим принципима?
Босна и Херцеговина као трајни политички полигон
Хрватски однос према Босни и Херцеговини никада није био до краја разријешен. Од Туђманове политике деведесетих, па до данашњих изјава о „угрожености Хрвата“ и потребе за „институционалном реорганизацијом БиХ“, провлачи се једна иста идеја – да Хрватска има право посебног политичког туторства над дијелом суверене државе. У пракси, то често значи отворено мијешање у унутрашња питања БиХ, подршку етничким подјелама и стварање трајне нестабилности.
Под плаштом „заштите конститутивних права“, Загреб заправо одржава живим концепт територијалног и политичког утицаја, који је неспојив са европским принципима суверенитета и једнакости држава.
Црна Гора – мала држава, „велики апетити“
Још проблематичнији је однос Хрватске према Црној Гори. Спорови око границе на Превлаци, питања власништва над војним бродом „Јадран“, као и повремене политичке поруке које Црну Гору третирају као млађег и слабијег партнера, указују на латентне територијалне и симболичке претензије. Иако Загреб формално подржава европски пут Црне Горе, та подршка често долази уз уцјене, условљавања и патерналистички тон.
Такво понашање јасно показује да се чланство у ЕУ и НАТО-у користи као политички штит, иза којег се воде старе балканске игре моћи.
ЕУ и НАТО као параван, не као вриједност
Кључни проблем лежи у чињеници да Хрватска европске и евроатлантске интеграције доживљава више као геополитички алат него као цивилизацијски оквир. Чланство у ЕУ и НАТО-у Загребу даје осјећај политичке недодирљивости у региону, уз увјерење да мање и слабије државе немају механизме да се ефикасно супротставе.
То је опасна логика. Јер Европа није само тржиште и војни савез – она је, барем на папиру, заједница вриједности. А те вриједности подразумијевају поштовање граница, суверенитета и унутрашњих процеса других држава.
Проблем није у региону, већ у менталитету
Хрватске територијалне претензије нису израз снаге, већ несигурности. Оне говоре о недовршеном суочавању са сопственом прошлошћу и о немогућности да се Балкан посматра као простор сарадње, а не доминације. Док год Загреб буде гледао на БиХ и Црну Гору као на „недовршена питања“, а не као на равноправне сусједе, регион ће остати талац старих идеологија у новим европским одијелима.
Европска унија може промијенити границе на карти само економијом и сарадњом, никада политичким притиском. Све друго води назад – не у Брисел, већ у мрачне ходнике балканске историје.
2 Responses
Та ужа, природна отаџбина моја, а мислим и осталих ужих земљака, је Бока. Политичку отаџбину засад немамо (нећемо ваљда овакву Југославију сматрати својом отаџбином). Али наша етничка отаџбина, то је Србија, засад само персонално обележено као Српство. И овај мој увод у књигу другог садржаја, садржи на почетку још једном мој Вјерују, мој сегегит censeo Спој Боке и Српства, нераздруживи и несаломљиви спој. Зато ћу изнети и о томе још понешто, што је раније пропуштено.
И мене је вукла неодољива жеља да посветим што више пажње своме завичају, да му изразим, колико умем, љубав м оданост. Пошто се ја бавим публицистичким радом, то могу само кроз публицистику да то учиним (не могу ни кроз политику ни војску).
Међутим, није се могло писати само о Боки. То не би нико издавао и нико куповао. А затим, ово је битно: налазимо се у доба највећих патња српског народа које преживљује већ више од три деценије, а које су првих година тога раздобља добиле биле инфирмалне облике. Љубав према ужој отаџбини не сме да води напуштању љубави према укупној отаџбини. А то је за нас Србија, не као географски већ персонални појам: укупност Српства. И гдегод сам нашао болове Српства, ја сам покушао да им нађем израз. Кадгод је било могуће да се лече ране, ја сам лекове спремао. Кадгод се дала прилика да се жигошу непријатељски злочини према моме народу, ја сам то чинио. Кадгод је покушано отимање српских територија, духовних и материјалних добара, ја сам викао на узбуну. И одужио сам се своме роду, мислим довољно. Бог ми је дао живота, снаге и могућности, па сам прилично у томе и успео. Али се није смео запоставити ни ужи завичај. За мене он није ни у некој провинцији, ни у некој општини (као за Цицерона), већ у природној и етничкој целини коју сачињава Бока Которска и Српско Приморје око ње (где се ова не може од њега одвојити).
Ја нисам чак ни временеки дао приоритет разлагањима о Боки. Тек је 1961. изашла моја књига „О српском карактеру Боке Которске“, а 1963. „Српска историја и српско море.“ Међутим, већ 1957. се појавила моја најзамашнија књига
Спорни предели Срба и Хрвата.“ У њој сам обећао једну посебну књигу посвећену Српском Приморју. Ја ту једну књигу нисам написао, али сам написао и издао више књига тога домена. И ова је једна од тих. После овог Предговора покушаћу да дам библиографију свих мојих радова објављених у емиграцији а посвећених Српском Приморју, не само читавих књига већ и делова књига. Не само да покажем колико сам том питању поклонио пажње већ да олакшам онима који се истим проблемом буду бавили проналажење од мене скупљеног емиграцији. Оно има, истина, и једну особену садржину која излази из оквира националне тематике. Или бар тако изгпеда. Јер ако је Бока лепа, она је за свакога лепа и то Боку не чини ближе српском.
То је истина, али можда баш тај чар Боке доприноси да се она од Српства отима. Увек је много више интересената за оно што је лепо него за оно што је ружно. Поред тога, истицање чојства Бокеља, а то је нихова национална карактеристика која их приближује осталим Србима а одалећује од туђина. То истицање служи такође српској апологетици уопште, Боке посебно.
Л. М. Костић
материјала. іи.
Пок су моји други радови о Боки и Српском Приморју уопште имали карактер националне апологетике, овде то није примарно случај. У главном делу књиге налазе се дивљења Боки и Бокељима од разних лица претежно странаца. Ја сам те податке сакупљао или бележио кад сам на њих наилазио. Годило ми је да сам из тог краја чију лепоту и људскоту становника скоро свак хвали, а нико не напада. Та је грађа стојала између мноштва других података, за које сам имао наду да ће, макар један део (а никад се унапред не зна који), угледати света. Неке податке сам био објавио у Паландачићевом календару „Америка“, али је то веома мали део. Остатак је чекао на згодну прилику.
Кад је изгледало да ми се дала прилика да се ово може објавити захваљујући једном великом српском родољубу из Боке, ја сам почео систематско сакупљање материјала. Но главни и најбољи део сакупљен је раније, инциндентер (не тражећи ту грађу).
Па ипак, у првом, уводном поглављу, има мало и националне тематике, националне апологетике, којој скоро сва моја дела служе. Ту дајем приказ објекта разматрања: Кажем шта је Бока, како је до тога израза дошло, где је употребљаван а где злоупотребљаван, где је и зашто напуштен и скоро проскрибован. Јер неке силе, и мрачне и видљиве, хоће да Боки одузму Српство које јој није могао да одузме нико: ни Млечићи за 400 година владаваине ни Аустрија за сто година. Хоће да јој бокељство оспоре или бар прикрију. Неке гадне силе су у акцији.
Ја сам покушао да те силе пронађем и обелоданим, да све по свом старом обичају – поткрепим доказима. Тим служим Боки, служим Српству, и служим истини. Тако и ово дело не штрчи по своје тематици иза других мојих дела објављеним у
7
ДАЉА ДЕЛА ПИСЦА ОВЕ КЊИГЕ О СРПСКОМ ПРИМОРЈУ
Проф. Лаза М. Костић је био у своје време објавио да спрема велику књигу „Српско Приморје“, која неће бити мања од „Спорних предела Срба и Хрвата“. Многи га питају шта је с том књигом.
Она није изашла, нити ће изаћи под тим именом. Али све што је она имала да садржи, и много тога више, већ је проф. Костић објавио у неколико разних дела, а у припреми је још неколико. Једна књига се није могла издати, јер би била превелика, а у њој ипак не би све стало. Подељена у више дела, са разним насловима, она може да буде и потпунија, и разноврснија, и занимљивија. Тако је напослетку проф. Костић и урадио, објавивши досад седам а с овом осам књига о Српском приморју. Поред тога још неколико расправа у другим књигама и сијасет чланака по новинама. Те књиге и расправе изнећемо овде, да олакшамо онима који буду проследили посао проф. Костића. Засебна дела гласе:
1. Српска Историја и Српско Море. Издање „Српске Мисли“ у Аустралији, али уз подношење пола штампарских трошкова од стране писца. Књига је изашла 1963. и има 160 страна осмине. Као што само име каже, у њој се налазе историјска поткрепљења српског права на јужни Јадран. Књига садржи осам посебних расправа.
2. О Српском Карактеру Боке Которске. Књига је изашла као приватно идање пишчево у Цириху 1961. Има 160 страна велике осмине и садржи девет одељака који математски доказују искључиви српски карактер Боке.
3. Катопички Срби. Политичко-историјска расправа. Издање Српског куптурног клуба „Сзети Сава“ у Канади у Серији националних списа „Српски Проблеми“. Књига има 120 страна осмине, изашла је 1964 у Торонту. У њој се пружају подаци из којих се види српски карактер јадранских предела северно од Боке, а такође и јужно од Боке (Бара и Улициња).
4. Кривошијски Устанак 1869 Године. Приватно издање Милоша Ковача, сада у Сакраменту. Књига има 56 страна велике осмине и описује најјуначкији подвиг Бокеља, у исто време један од најсјајнијих подвига целе српске историје. Изашла је 1959 у Хамилтону.
5. Стогодишњица Првог Кривошијског Устанка (1869-1969). Историјска и правна расправа. Издата трошком два
Кривошијанина: Милоша Ковача из Калифорније и Милоша Самарџића из Канаде. Минхен 1970. Стр. 256 осмине. У њој је пренета скоро цела претходна књига, али је тој грађи додато још пет пута више материјала, већим делом о самом Устанку (његов ехо у домаћој и страној штампи итд.), а још више о историјским догађајима који су му претходили и изазвали га. Ту је укратко историја Боке, посматрана специјално са правног гледишта (аутомија и посебност Боке под разним државама). 6. Још О Српском Карактеру Боке Которске. Додаци и допуне. Брошура од 56 страна, изашла у Виндзору, Канада 1975. Садржи извесне пропусте из основне књиге „О српском карактеру Боке Которске“ и надопуњује је.
7. Насилно Присвајање Дубровачке Културе. Културноисторијска и етнополитичка студија. Страна 174. Штампано у Мелбурну, Аустралија као приватно издадње уз материјалну и техничку помоћ Радише Никашиновића. Ту се слецијално жигоше крађа дуборочвачког језика и дубровачке књижевности од стране Хрвата, а према указима хрватскокомунистичких руководилаца Југославије. Ту је непобитним доказима аутврђено да Дубровник није никад био хрватски, ни његов језик ни његова литература. Имао је он многе особености, али далеко ближи је био Србима него Хрватима.
8. Осма је књига ова: Бока и Бокељи.
Остала дела још нису ни у рукопису добила завршену форму. Можда ће после мене остати само фрагменти.
Али у неким другим мојим делима објављеним у емиграцији налазе се делови, или чак посебне расправе, посвећене Српском Приморју, углавном Боки.
Потпуности ради, а и да олакшамо онима који ће даље о овим проблемима писати, навешћемо и њих.
Тако у књизи Из српског верског живота, Библиотека Свечаник, Минхен 1961. налазе се две расправе на крају књиге. Прва (стр. 136-171) носи наслов Православни храмови по Српском Приморју. Друга (стр. 172-181) под насловом: Ношење крста код Срба, специјално у Српском Приморју.
У књизи Правни институти у Његошевим песмама, у расправи Освета према Његошевим стиховима има неколико примера из Боке. Књига је изашла у Мелбурну, Аустралија 1958, у збирци Српска Мисао, књ. 4 Понеко упоређење са праксом из Боке налази се и у осталим делима проф. Костића о Његошу.
У Н књизи Србија или Југоспавије, Хамилтон 1959. спомиње 10
и расправља државноправна судбина Боке под комунистима на више места, а нарочито у глави ХХІ! под насловом Је ли могућа црнагорска федерална јединица.
У сасвим скорашњој публикацији проф. Костића „Насилно преотимање српских писаца“ (фототипско издање Милвоки 1973), трећи део под насловом Крађа и прекрађа Стјепана Митрова Љубише стр. 42-65 даје једно потпуно оригинално приказивање Љубишиног става у погледу присаједињења Далмације Хрватској као и о његовим односима са Црном Гором (овај део је већ мање оригиналан и слабо познат српској јавности).
Најзад у једној од последњих књига проф. Костића Осврт на попис народности у Југославији (Минхен 1973) у одељу VII: Подаци о народности у Црној Гори стране 51-55 третира се питање народности Бокеља под влашћу комуниста из Титограда. Све је то и пре расправљано, али сад у вези званичних и последњих резултата комунистичких пописа. Цела расправа је скроз стручна.
Писац има још доста материјала из кога би се дала још нека брошура или књига изделати. Али његове године и здравствено стање то ће тешко дозволити. Има само једну малу и скромну жељу да студију Крађа и Прекрађа Стјепана М. Љубише изда засебно, нешто проширену. То не би спадало у ред немогућности, али оно главно што је имао рећи, казао је у поменутој збирци (Насилна преотимања српских писаца). То је гломазна брошура умножена у врло мало примерака (свега 70) и тешко се може добити. Други писци (Његош, Марко Миљанов и Михаило Лалић) нису приморци, и не спадају у овај круг посматрања. Њих он и не намерава још једном издавати.
11
https://archive.org/details/lazo-m.-kostic-boka-i-bokelji/page/12/mode/1up