Историја се најчешће не искривљује грубом лажју, већ померањем фокуса. Довољно је да се један простор прогласи периферијом, а други центром, па да се читава слика промени, чак и онда када чињенице формално остају на месту. Управо то се већ деценијама дешава са Зетом, односно простором данашње Црне Горе. У савременим тумачењима она се често представља као руб српске историје. Историјски гледано, то је погрешно. Зета није маргина. Она је један од почетака.

У раном средњем веку, много пре него што ће Рашка постати снажно државно средиште, на простору Зете и Дукље постоји организована власт, политичка елита и јасно препознатљив српски идентитет. То није био изолован, затворен крај, већ простор сталног додира: са Византијом, са латинским Западом, са јадранским светом. Управо зато Зета рано развија државне и црквене облике који ће касније бити од пресудног значаја за читав српски историјски ток.

Дукља, а потом Зета, у изворима се појављује као земља са сопственим владарима, епископијама и дипломатским везама. Имена попут Војислава, Михаила и Бодина нису фусноте, већ носиоци континуитета. Док Рашка још тражи стабилан политички облик, Зета га већ има. То није питање надметања, већ хронологије.

У том светлу треба посматрати и појаву Стефана Немање. Он се не рађа на некаквој историјској ивици, у безименом пограничју, већ у Рибници- у срцу Зете. Касније померање државног тежишта ка Рашкој не значи да је Зета тиме изгубила значај. Напротив. Историјска оса се померила, али корен је остао. А корен није мање важан зато што стабло расте даље.

Зета је, у том смислу, један од темељних слојева српске историје. То је простор у коме се српски идентитет рано обликује, где се стиче искуство владавине, где се препознаје значај црквене организације и где се већ у раном периоду јавља свест о самосталности у односу на велике силе епохе. Она није алтернатива српској историји, нити њен изузетак, већ њен предуслов.

Посебну тежину има и црквени континуитет. Зетска епископија, касније митрополија, улази у састав Српске православне цркве без ломова и прекида. То јасно говори да духовни идентитет тог простора никада није био одвојен од српског корпуса. Није Црква накнадно „уведена“ у Зету; Зета је од почетка била унутар црквеног тела.

Када се у модерно доба Зета почиње тумачити као историјска маргина или као простор „другачијег“ идентитета, такав наратив не произлази из средњовековних извора, већ из савремених политичких потреба. Средњи век не познаје те поделе. Он познаје континуитет земље, рода, власти и вере. У том континуитету, Зета стоји на почетку, а не на крају.

Иронија је у томе што се управо простор који је изнедрио једног од најзначајнијих српских владара данас покушава представити као споредан. То није резултат научног истраживања, већ идеолошког читања. Јер без Зете нема потпуног разумевања Немањића; без Немањића нема српске средњовековне државе; а без те државе не може се разумети ни све што је уследило после ње.

Зета, дакле, није маргина српске историје. Она је њен рани ослонац, политички и духовни темељ. Као што се кућа не гради од крова, тако се ни историја не чита из данашњих граница уназад. Она се чита од извора.

А један од тих извора, можда и најдубљи, налази се управо у Зети, на простору данашње Црне Горе.

извор: видовдан