Аутор: Тихомир Бурзановић
На политичко-друштвеној сцени Србије, Црне Горе, Републике Српске и Косова и Метохије, чини се да је незнање добило статус службене идеологије. Гледајући пажљиво, сваки потез политичких актера делује као да је пажљиво осмишљен да тестира колико далеко народ може да прихвати апсурд као свакодневицу.
У Србији, незнање шета улицама у облику популистичких обећања која су толико нереална да би и деца у вртићу дигла обрве. У Црној Гори, иста та пракса носи етикету „стабилност“, иако се народ често пита да ли се више забавља или преживљава. Републиком Српском доминира комбинација политичког аматеризма и историјске носталгије, што ствара утисак да су прошлост и незнање у тајном савезу. На Косову и Метохији, пак, незнање се појављује у облику политичких калкулација које подсећају на шах, али без фигуре краља – само песак и фигуре које стално падају.
Иронија је у томе што сви ови региони, унаточ различитим називима држава и административним границама, учествују у истом перформансу: политичко незнање претворено у масовни спектакл.
Грађани гледају, коментаришу, и понекад чак и аплаудирају – јер шта друго преостаје када су апсурди постали стандард?
Ако ико мисли да је ово изоловани феномен, варате се.
Незнање у акцији је постало културни производ. Сви су укључени – од политичара, преко медија, до обичних грађана који у свом свакодневном животу више препознају пародију него реалност. На крају, чини се да су балканске елите успеле да створе својеврстан „едукативни програм“: уче нас како не треба управљати државом, како не треба водити дијалог и како апсолутно не треба очекивати одговорност.
Све то, наравно, уз минималне трошкове – јер учење из сопственог незнања је, изгледа, бесплатно.
И док се политичко незнање формално не забрањује, а често и награђује, једина утеха је у томе што бар можемо да га посматрамо из удобности наших фотеља, са дозом црног балканског хумора који нам остаје као једини стварни капитал.
