Српска историја двадесетог века препуна је великих имена која су нестала у сенци идеолошких обрачуна и политичких прекида. Међу њима се посебно издваја Радослав Грујић – човек чији је животни опус толико обиман да данас делује готово невероватно да је сведен на маргину колективног памћења.

Историчар, археолог, универзитетски професор, свештеник Српске православне цркве, управник Музеја СПЦ, оснивач институција и спасилац људи и светиња – све то био је један човек.

Поводом 70 година од његове смрти, о значају Радослава Грујића говори Душан Илић, члан савета Фондације „Свети Архангели“ и сарадник Института за европске студије. Фондација „Свети Арахангели“, која име носи по најзначајнијој задужбини цара Душана, обележиће годишњицу Грујићевог упокојења документарним филмом о овом српском великану.

„Да је Радослав Грујић у животу урадио само једну ствар – било би довољно да остане уписан у историју. А он је урадио десетине таквих ствари. То што је данас готово непознат није случајно, већ последица дугог олаког односа према сопственој прошлости“, каже Илић.

Пронаћи цара Душана – научни подвиг и историјска одговорност

Један од најзначајнијих тренутака у животу Радослава Грујића јесте откриће моштију цара Стефана Душана 1927. године, у комплексу манастира Светих Архангела код Призрена. Ослањајући се на средњовековне повеље, пре свега Душанову хрисовуљу, Грујић је прецизно одредио место царевог гроба.

„То није било нагађање нити романтичарска археологија. Грујић је био изузетно прецизан научник који је знао како се читају извори. Он је тачно знао шта тражи и зашто“, објашњава Илић.

У време када није постојала ДНК анализа, оваква идентификација почивала је искључиво на знању, методологији и искуству. Али оно што следи након открића превазилази домен науке.

Грујић је мошти цара Душана годинама носио са собом, чувајући их од ратних опасности и политичког хаоса који је захватао Балкан. Уочи Другог светског рата мошти су се налазиле у Скопљу, да би затим биле пренете у Београд.

„Где је ишао Грујић – ишле су и мошти цара Душана. Он је то доживљавао као личну обавезу и завет“, каже Илић.

Током немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, Грујић је као управник Музеја Српске православне цркве остао у згради и својим телом штитио кивот.

„Постоје сведочења да је током бомбардовања стајао изнад кивота. Ако је требало да погине – био је спреман. То је однос према историји који данас тешко можемо и да замислимо“, наглашава Илић.

Градитељ институција и српског Скопља

Радослав Грујић није био само научник, већ и градитељ институција. Као један од оснивача Филозофског факултета у Скопљу, Историјско-археолошког музеја и Скопског научног друштва, поставио је темеље систематског научног и културног рада на југу тадашње државе.

„Без Грујића не би било српског Скопља у оном смислу у ком је постојало између два рата. Он је тамо створио интелектуалну инфраструктуру – факултет, музеј, научно друштво и часопис“, истиче Илић.

Посебно место заузима „Гласник Скопског научног друштва“, научни часопис који је, по угледу и квалитету, био раван водећим европским публикацијама тог времена. Око Грујића су се окупљали најзначајнији српски научници, међу којима и Веселин Чајкановић.

У сарадњи са градоначелником Јосифом Михајловићем, Грујић је учествовао и у модернизацији Скопља, које је од оријенталне касабе прерасло у модеран европски град и један од центара српске културе.

Други светски рат – спасавање народа и памћења

Најтежи и најдраматичнији период Грујићевог живота почиње са успостављањем Независне Државе Хрватске и геноцидом над Србима. У тим условима, Грујић не бира повлачење, већ активну и опасну борбу за спас људи и културе.

Заједно са Томом Максимовићем, комесаром за избеглице, учествовао је у организацији спасавања десетина хиљада српске деце чији су родитељи убијени у усташким покољима.

„Говоримо о десетинама хиљада деце. То није био спонтани чин, већ системска акција у условима смрти и терора“, каже Илић.

Истовремено, Грујић пописује и документује српско црквено и културно благо опљачкано у НДХ – чак 30 вагона икона, рукописа и реликвија однетих у Загреб.

„Тај папир, тај списак, био је пресудан. Без њега не бисмо имали ни основ да после рата тражимо повратак било чега“, наглашава Илић.

Захваљујући тој документацији, у Србију је након рата враћено 11 вагона културног блага, углавном са Фрушке горе. Грујић је учествовао и у спасавању моштију светог цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића, користећи сва средства да их отргне од усташког уништења.

Осуда без кривице и тишина после рата

Иронија судбине Радослава Грујића најјасније се види након ослобођења. Иако га је током рата сам Гестапо означио као „антинемачки и непоуздан елемент“, нове комунистичке власти су га уклониле са Универзитета, лишиле националне части и ставиле на списак „народних непријатеља“.

„Он је био опасан јер није припадао ниједној идеологији. Припадао је континуитету српске историје“, истиче Илић.

Грујић је умро 1955. године, готово заборављен. Рехабилитован је тек 2014. године, судском одлуком која је правно исправила неправду, али није променила однос јавности.

Наслеђе без имена

Радослав Грујић је своју богату личну заоставштину – старе књиге, рукописе и иконе – завештао Српској православној цркви, значајно обогативши фонд Музеја СПЦ. Сахрањен је у манастиру Гргетег.

Данас, седамдесет година после смрти, ниједна велика институција у Србији не носи његово име.

„Наш однос према Радославу Грујићу није питање прошлости, већ питање да ли смо способни да препознамо сопствене темеље“, закључује Душан Илић.