Можда ће нама Србима стварно да сване једног дана када не будемо више пркосили Богу и кад у сред поста не будемо мрсно, масно, распојасано и у алкохолисаном стању славили Нову годину коју нам је Тито наметнуо.
И не само Нову годину.
Када не буде више тзв. Првомајских уранака, и сви поново почнемо да излазимо на Ђурђевданске уранке, када не буде 8. мартова и ваћарења колегиница на послу и подмићивања парфемима, него када се славе мајке за Материце, када буде падала цена меса у самопослугама и месарама у време 4 црквена поста и када се власници кафана и ресторана буду такмичили у томе ко има бољу понуду посне хране средом и петком, можда нам буде кренуло на боље.
Можда је то потребно да постанемо она Србија, која „блиста од тамјана“, којом „царују милост и поштење“, док „звона звоне на весеље“… Она Србија којом се поноси Свети Сава са неба гледајући на своју паству, као у песми Светог владике Николаја „Небеска литургија“
Како смо стигли до тога да данас славимо обесно, алкохолисано и мрсно крканлуцима, несносним гужвама, ватрометом, расипништвом и опијањем у сред Божићног поста?
Како нам се догодило да је Нова година главни зимски празник, бар ако је судећи по нашим псеудоелитама, медијима и трговачким ланцима?
Овакав вид прославе Нове године су нам донели Титови комунисти када су запосели власт уз помоћ енглеских бомбардера и иза пола милиона совјетских војника тенкова и каћуша 1944. године.
Све је то намерно смишљено како би се у српском народу потиснуло слављење предбожићних Детињаца, Материца, Очева, Бадњег дана и вечери, Божића, Богојављења и Крсних Слава у јануару тј. како би се Срби одвојили од свог Светосавља и Српске православне цркве.
Никада Срби пре Тита и комуниста нису на овакав начин славили Нове године. Комунисти су то форсирали у школама, медијима и уопште у популарној култури.
Генерације рођене после Другог светског рата, стасале у Титовом комунизму, уопште нису знали да постоји Божић и шта је Божић. Свака јавна прослава Божића међу Србима је била строго забрањена. У строгој приватности, они храбрији су се склањали у села или иза спуштених ролетни и у тајности чекали бадњак, ложили га, дочекивали положајника итд.
Шта се заправо догодило?
Најпре, доласком Титових комуниста на власт Нова година је проглашена за државни празник.
Већ 1945. године одређују се три нерадна дана за Нову годину, медијски се то промовише и отпочиње избацивање Божића из културног и народног живота Срба.
Убрзо српски Божић Бата (тј. Свети Никола) постаје комунистички и совјетски Деда Мраз, организују се новогодишње приредбе по школама, иде се у школу за Божић итд. а ко се не појави за Божић или Славу у школи или на послу, настаје озбиљан проблем.
Све до 1919. године јулијански календар је био званичан у држави и тада је искључиво Божић био државни празник, па се затим као Слава славио Свети архиђакон Стефан, Свети Василије, Свети Јован Крститељ, Свети Сава итд.
Када је 10. јануара 1919. године држава званично усвојила грегоријански календар и када је дошло до размимоилажења између државног и црквеног календара, световна тј. државна Нова година се практично није посебно прослављала, нарочито зато што пада у сред Божићног поста, а већина Срба је до 1945. године постило свих 4 вишедневна поста у години и свих 40 дана пред Божић. Било је појединих барова и ресторана који су остајали отворени дуже по Београду али није било никакве државне, трговинске и медијске хистерије поводом Нове године.
Поред Титове прославе Нове године, налази се документ ком су све Титове републике спроводиле његове личне одлуке у вези прославе Божића. То је документ Министарства просвете НР Црне Горе, које је формално поступало по налогу Министарства за науку и образовање ФНР Југославије из 1945. године.
Тај документ показује како су Титове комунистичке власти одмах почеле да раде на „учвршћивању“ календарске Нове године „као народног празника“, а све у циљу да се „помогне, сузбије и одврати пажња од светковања Божићних празника“, нарочито „код деце и омладине“.
Тако се прослава световне Нове године најпре уводи у све основне и средње школе, добијају се у циљу прославе 3 нерадна дана и налаже се организовање новогодишњих приредби у свим школским установама и радним организацијама, са комунистичким Деда Мразовима.
Оно што је најзанимљивије је то да комунисти уопште нису крили да то чине да, као што пише у овом документу, „потисну и сузбију значај верских празника“ који су до тада у српском народу били неприкосновени.
Такође се у документу тражи да избор и садржај програма новогодишњих прослава „очисти од утицаја мистичких и симболичких обреда“ који уз такве прославе често буду везани због близине Божића.
Поред школа, у популарисање слављења Нове године огромну улогу су одиграли медији, а нарочито појава телевизије 1958. године. Стварали су се посебни програми, свечане приредбе, најбољи глумци и уметници правили су новогодишње емисије, посебни музички програми, новогодишње серије, док су филмски маратони најбољих филмова појачавали празнично расположење. За то време Божић није смео ни да се спомене.
Све државне институције Титове Југославије биле су укључене у промоцију и популарисање прослава Нове године, док је у запећку српски Божић остао неприкосновен једино далеко у српском селу, као и у ретким преживелим српским грађанским породицама, које су, иза спуштених ролетни, певали Божићни тропар, чекали положајника, палили бадњак, ломили чесницу итд.
Данас се чини да је комунистички експеримент у великој мери успео и да је српски Божић код многих Срба још увек у сенци новогодишњих мрсних крканлука, опијања и шенлучења.
Данас можемо слободно да кажемо и да је по питању прослава календарске Нове године, комунистички експеримент у потпуности успео—југословенска Нова година је потиснула српски Божић, совјетски Деда Мраз је победио Божић Бату—Светог Николу!
Поред потискивања српске ћирилице уз увођење хрватског окупационог писма гајице међу Србима и уништавања српског приватног предузетничког духа, комунисти су највише успеха имали у наметању нових комунистичких празника како би се потиснули српски православни празници.
Тако је Нова година заменила Божић, 8. март мења Материце, 1. мај мења Ђурђевдан, 29. новембар мења Славе и Божићне покладе итд.
Надамо се да ће млађе генерације увидети ову подвалу и да се неће угледати на своје родитеље у прослави Нових године, те да ће полако почети да враћају ствари на своје место.
Извор: Историја Срба
