Пише: Момо Јоксимовић
Слава представља један од најстаријих и најзначајнијих обичаја српског народа. Она није само религијски ритуал, већ и културни коријени славе и традиције. Слава или крсно име означава дан када се породица молитвено сјећа свог заштитника- светитеља који чува дом и све његове чланове. Овај празник се преноси с кољена на кољено, најчешће по мушкој линији и представља духовну везу међу генерацијама. Слава има дубоки културни и симболички значај у животу Срба и Вранеша.
Коријени славе потичу из времена прије пеузимања хришћанства. У старој српској религији постојао је култ кућних духова и заштитника домаћинства, који су чували породицу и имовину. Када је српски народ прихватио хришћанство, ти су обичаји добили ново значење- мјесто паганских духова заузели су хришћански светитељи, а стара вјера је прожета новим духом.
Тако је настала хришћанска слава- јединствен обичај који не постоји ни у једном другом народу у овом облику. Обичаји крсне славе се срећу код римокатолика у Боки Которској, Конавлима , западној Херцеговини, Далмацији, код Албанаца римокатолика у сјеверној Албанији, код неких муслиманских породица у Босни и Рашкој, Полимљу, код остатака православних Срба.
Слава је најважнија непрекинута традиција коју наш народ чува по сваку цијену још од 7-ог вијека до данас.
Слава се преноси као највећа светиња, а њено обиљежавање није престало ни у најтежим временима- у росптву, под Турцима, ратовима или безбожним системима. Она је била духовно уточиште и чувар идентитеа народа.
Слава се обично преноси са оца на сина, али у случају да нема мушких наследника, може је наслиједити и неко други из породице, како би се очувао обичај и име светитеља. Слава се слави сваке године на исти дан, према црквеном календару. У неким домовима, ако је слава у вријеме поста, организује се двије трпезе-јена посна на сам дан и друга мрсна наредног дана (покладна слава).
Припрема за славу почиње раније. Кућа се чисти, украшава и све се припрема у духу свечаности и благочешћа. На дан славе ујутру, сто се прекрива бијелим чаршафом, који симболизује чистоту , мир и благослов. На сто се ставља : -Славски колач; Жито (кољиво); Свијећа ; Чаша вина и света вода.
Сама трпеза зависи од природе празника : ако слава пада у вријеме поста, спрема се посна храна ( риба, пасуљ, сарма без меса, посни колачи), а ако није пост, онда се припремају мрсна јела ( печено и кувано месо, сир, пршута, сарме са месом, колачи , вина). У многим домовима се води рачуна да се све припреми са љубављу и у миру, јер се вјерује да све што се тог дана ради треба бити благословено и честито.
Централни дио славе је обред сјечења славског колача. Кад свештеник дође у дом, пали се славска свијећа, колач се прелива вином, и домаћин га заједно са свештеником подиже и окреће три пута у круг, изговарајући:
„У име Оца и Сина и Светога Духа , Амин“.
Том приликом се обично пјева „Свети Боже“ или тропар светитељу.Послије молитве, колач се преломи, три пута се окреће погача са ријечима :“Јест и биће“, па се дио поједе као благослов, а остатак се оставља на столу. Жито се једе у спомен на претка, као знак вјере у вјечни живот.
На славу долазе родбина, кумови, пријатељи и кмшије. Гости обично долазе током дана, честитају славу и задржавају се умјерено, да би други могли доћи. Приликом уласка у кућу гост каже:
„Срећна слава домаћине, да је у здрављу и весељу славиш“, а домаћин одговара :“Бог ти добро дао и срећно било“.
На слави се говори о лијепим стварима- о здрављу,породици, благостању и духовности. Не приличи говорити о политици, новцу или свађама, јер је слава дан мира, заједништва и помирења.
Српски народ има много светитеља за заштитнике, али се неке славе посебно истичу по бројности : Свети Никола, (Никољдан), Свети Јован Крститељ (Јовандан), Свети Архангел Михауило (Аранђеловдан) , Света Петка (Петковдан), Свети Димитрије (Митровдан), Свете Цвијети. Свака од ових слава има своје посебне обичаје, али им је заједничка дубока духовна симболика и осјећај породичне заједнице.
Слава је дан радости, вјере и захвалности—тренутак када се окупља породица, сјећају се преци, и благослов свеца заштитника преноси се на нове генерације. Она повезује старе и младе, живе и упокојене, земаљско и небеско, и зато заузима посебно мјесто у српској духовности. Слава је више од свечаности-она је живи мост између предака и потомака. У њој се чува памћење рода, кроз молитву, хлеб и свијећу, као тихи завјет да се не заборави ко смо и одакле смо. За српски народ слава представља породични храм у дому, у коме свако нађе своје мјесто без обзира на вријеме и прилике. Слава учи јединству,праштању и љубави, и зато остаје један од најдубљих стубова нашег идентитета. Кроз славу , српски народ вјековима чува свој дух, своју вјеру и своју традицију, преносећи благослове са кољена на кољено.
Нема Србина који није славио Славу. Карађорђевићи су славили Светог Климента; Милош Обреновић Светог Николу; Птеровићи –Његоши Ђурђевдан; Немаљићи Светог Стефана, Светог Архангела Михаила; Војислављевићи Светог Сергија и Вакха; Никола Тесла Свтог Георгија; Дража Михаиловић Светог Николу; Новак Ђоковић Аранђеловдан, сви су славили славу као јединствен српски обичај.
Обнављањем модерне Србије, на предлог Николића, ректора српског Ликеја у Крагујевцу, 2.јануара 1840.године и одлуком Совјета Књажевства Србског отпочела је и прослава Светог Саве као школске славе , како у Књажевини Србији, тако и у Књажвини Црној Гори, док данас све важније инститруције и предузећа имају и своју Славу.
Слава није само обичај, већ живи завјет између породице, предака и Бога.
У слави се сусрећу вјера,памћење и благодарност, а дом постаје мала црква.
Чувајући славу,чувамо свој идентитет, коријен и духовну вертикалу народа.
Слава нас учи смирењу,заједништву и да је благослов већи када се дијели.
Док се свијећа пали и молитва узноси, срце зна ко коме припада.
Док год у српском дому гори славска свијећа, зна се да вјера , род и образ нијесу угашени.
