Алојзије Степинац 1942. године постаје посланик Хрватског парламента (сабора) и том приликом у част Павелића одржао је поздравни говор, самим тим дајући пуни легитимитет нацистичкој НДХ.[1] Ватикан, као и раније, указује на пут: Света столица је именовала Алојзија Степинца за „војног викара sine titulo“ хрватске нацистичке војске, о чему га је лично обавестио папски легат у НДХ, Рамиро Марконе. Папа је пажљиво пратио политичке догађаје у НДХ преко свог посланика Марконеа и његовог секретара Масучија – ова два бенедиктанца су у Загреб стигли 3. августа 1941. године уз топао пријем Степинца.
Злочини над Србима у НДХ су вршени најсадистичкијим и најмонструознијим методама, укључујући мучење и убиства – одсецање делова тела и глава, вађење очију, печење живих људи на ражњу, забијање ексера у главу, укључујући и децу, бацање живих људи у креч итд.[2] Парохијски свештеник у логору смрти Јасеновац (или боље речено, у систему логора смрти обједињених заједничким именом Јасеновац) са чином усташког капетана, био је Јосип Паршић, који је подржавао НДХ, али је био против усташких зверстава. Пред Земаљском (републиканском) комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу у јуну 1945. године, Паршић је, између осталог, изјавио следеће: «… Усташа Маријан Гела је долазио код мене и често ме обавештавао о догађајима у логору, на пример, како су заробљеници убијани у логору, у почетку углавном митраљезом, али су затим заробљеници почели да се убијају тупим предметима. Једног дана, у болници у Јасеновцу, усташки капетан Марин Јурчев, кога су касније усташе обесиле у логору у присуству затвореника др Шпицера и др Клајна, рекао ми је да је до 1943. године у логору Крапје и у логору Јасеновац, умрло око 500 хиљада људи». Наводимо најважније сведочанство Паршића: «Кад год сам посећивао Загреб, више пута сам обавештавао директора надбискупске канцеларије, др Борића, о догађајима у логору Јасеновац. Он ми је одговорио да су представници Католичке цркве протестовали против злочина, али да њихови протести нису уродили плодом. Он је такође рекао и следеће – Ватикан је преко Католичке акције у Згребу контактирао Управу жупе Јасеновац да затражи имена неких од притворених, углавном Јевреја… Списак сам дао Католичкој акцији». То значи да су за злочине усташа у Јасеновцу знали и Загребачки Каптол и Ватикан.[3]
Командант немачке службе безбедности у окупираном Београду, која је била директно потчињена Гестапоу, Вилхелм Фус (од априла 1941. до јануара 1942.) и Емануел Шефер (од јануара исте године) саставили су посебан досије о злочинима усташа над Србима и Јеврејима почињеним 1941. и 1942. године у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки, као и у другим областима НДХ. Део овог досијеа данас се чува у Војвођанском архиву, у коме је, са немачком прецизношћу, са немачким печатима, на 300 страница детаљно описано о многим злочинима, што је поткрепљено са 63 оригиналне и пажљиво нумерисане фотографије. Поред детаљних сведочења о злочинима, досије садржи белешке људи који су се обраћали највишим немачким властима или Комесару за избеглице да их заштите од бруталних оргија усташа, а пратеће фотографије су снимљене у време вршења злочина. Следећи детаљ показује колико су усташки злочини били брутални и несхватљиви нормалном човеку: преводилац из Војвођанског архива, након што је прочитала неколико страница, рекла је да „једноставно нема снаге да то преводи“. Сведочење је просто застрашујуће: «Хиљаде лешева плутало је Савом, Дравом и Дунавом са натписима – правац Београд, путовање до краља Петра», «у чамцу на Сави пронађене су дечије главе и на једној је био натпис – месо за пијацу у Београду». Ту су и фотографије жртава сваљених у гомилама, поред којих су се злочинци сликали «за успомену».[4] Међу тим документима налази се и писмо које је анонимни «поштени католик и Хрват» написао кардиналу Алојзију Степинцу, у којем му је описао монструозне детаље злочина које су над Србима на територији Независне Државе Хрватске починиле хрватске усташе и припадници католичког свештенства. То писмо указује да је Степинац, барем од фебруара 1942. године, знао шта се дешава на територији НДХ, а посебно у логору смрти Јасеновац. Почевши са речима да је писмо адресирао «као човек човеку, као хришћанин хришћанину», анонимни аутор (за кога се верује да је члан краљевске владе у егзилу, Првислав Грисогоно) пише да су «Срби били брутално злостављани и убијани на најстрашнији начин 10 месеци» и да су «стид, огорчење и бес били залеђени на лицу сваког поштеног Хрвата». «Убиства Срба почела су у првом периоду оснивања жалосне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудова, Босанска Крајина итд.), која се без прекида настављају до данас», каже се у том запису упућеном Степинцу. Наводе се методе мучења, као и да су «та зверства ужаснула чак и немачке и италијанске војнике». Аутор завршава писмо оптужујући Римокатоличку цркву: «Ето зашто највећа одговорност пада на Католичку цркву, како за Божији тако и за људски суд. Казна ће стићи хрватски народ ако се ми не покајемо за своје грехе. Ја вам ово саопштавам да би спасао своју душу. Међутим, Вама остављам слободу да нађете пут са спасење Ваше душе! Један од многих који је пре свега човек и католик, а потом честит Хрват. Земун, 8. фебруар 1942. године».[5]
Степинац је мирно дочекао крај рата у Загребу, обезбедивши претходно у католичким манастирима скривање архива усташа и опљачканих од Срба и Јевреја драгоцености на територији НДХ. Азгребачки Каптол, то јест надбискупски двор, био је једно од места где су се од нове комунистичке власти скривали «крсташи»-усташе, чиновници НДХ, фрањевци усташе и њихови помагачи. У фрањевачком манастиру на Каптолу, монаси су сакрили злато и друге драгоцености испод олтара. Нове власти су извршиле претрес манастира, током којег су откриле 36 сандука са златом и другим драгоценостима, сакривених 20 цм испод цементних плоча које су фрањевци поново малтерисали након што је скровиште успостављено. Поред вредних предмета, у сандуцима су се, како показују фотографије и документи, налазиле људске кости, кутијице за табакере, златни сатови, венчано прстење, медаљони са дечјим фотографијама, златни зуби – све пронађено припадало је српским, јеврејским и другим жртвама НДХ, убијеним у логорима.[6]
Каптол је такође постао информативни центар за информације о усташама које су остале у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и дистрибутивни центар за помоћ и координацију усташко-крсташких група преко кога је достављана храна и лекови. Вођа крсташа био је Ерих Лисак (најближи Павелићев сарадник, директор Главне управе јавног реда и безбедности, једна од најодговорнијих особа за терор, убиства и депортације у НДХ), а у иностранству – вођа Анте Павелић, као и официри Вјекослав Макс Лубурић (први управник Јасеновца), Јаков Ђал, Јосип Томљеновић и Крешо Жупан. «Крсташи» су покренули истински саботажни и субверзивни рат, у којем су, између 1946. и 1948. године, убили више од 2.000 војника, полицајаца и агената државне безбедности (УДБ-е).[7]
Године 1945, врховни тужилац Народне Републике Хрватске, Јаков Блажевић, подигао је оптужницу против надбискупа Врховном суду Републике Хрватске због кривичног дела подржавања и организовања усташких терориста. Оптужница показује да су поглавник НДХ и надбискуп Алојзије Степинац представљали јединствени политички фронт заснован на тези да НДХ и римокатолицизам чине једну целину, која је обједињавала хрватски нацизам и римокатолички фундаментализам, што је довело до геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. У оптужници се такође наводи да је он «подстакао многе друге свештенике непријатељски настројене према народу да предводе разоружавање Југословенске војске, освајање и организовање усташке власти, организовање усташких комисија, логора, кампова, штабова итд.. То је њему било могуће јер је био председник бискупских конференција и управљао је организацијама Католичке акције, имајући врховну контролу над целокупном католичком штампом, активирао је све те организације, као и целокупну католичку штампу, да помогну окупацији, Павелићу и такозваној НДХ».
Та штампа, потпуно усташка, фашистичка, заогрнута црквеним и верским плаштом, ширила је клевете и лажи против народноослободилачког покрета, подстицала верску, националну и расну мржњу у корист окупације и против народноослободилачке борбе. Све организације Католичке акције следиле су Степинчеве позиве, посебно организације «Великог крсташког братства», «Великог крсташког сестринства» и «Домагоја», које су сарађивале са усташама и постале стуб и центар усташтва. Чланови ових организација учествовали су у разоружавању Југословенске војске, у успостављању усташке власти, а многи од њих су постали функционери у усташким логорима и штабовима.
Из њихових редова регрутован је велики број официра за Павелићев војску, велики део чланова крсташких организација добровољно се придружио усташким војним јединицама и милицији, а председник „Великог братства крсташа“, др Феликс Нидзелски, постао је усташки „под-жупан“ и „заповедник усташке омладине“. Ове организације су обезбеђивале интелектуалне кадрове за усташки терористички апарат.
…Поред тога, на све могуће начине током рата и непријатељске окупације, он је изражавао своју солидарност са немачким и италијанским окупаторима учествујући у бројним званичним догађајима и прославама које су у Загребу организовали представници немачких и италијанских окупационих власти…
Под руководством одбора који је он предводио, спроведено је присилно превођење Срба у католичку веру…
Почетком 1942. године, од Ватикана именовани војни викар усташких и милицијских снага Павелића, именовао је познате усташке свештенике Стипу Вучетића и Вилима Цецељу за своје заменике и званично постао највиши војни свештеник Павелићеве војске, коме су потчињени сви војни свештеници. Они су, као део усташких и милицијских снага, подстицали на злочине, и сами чинили злочине против народа и спроводили усташку пропаганду…
Оптужени, др Алојзије Степинац, осуђен је… на казну затвора са принудним радом у трајању од 16 (шеснаест) година, са губитком политичких и грађанских права у трајању од 5 (пет) година…».[8]
Овоме треба додати да је Чиста католичка акција, коју је покренуо Степинец 1935. године, постала духовни и организациони темељ за геноцид почињен у НДХ. Међутим, за разлику од НДХ, нацисти у Немачкој нису склопили сличан савез са Римокатоличком црквом у вршењу масовних злочина.
Степинац је провео пет година у затвору у Лепоглави. Услови су били слични хотелским: добио је посебну собу за молитву, а за помоћника му је додељен свештеник РКЦ (такође осуђени усташа).
После сукоба са руководством Информбироа, како би побољшало односе са иностраним грађанским демократијама, руководство комунистичке Југославије одлучило је да пошаље Степинца у његово родно село Крашић, где му је чак било дозвољено да редовно посећује сеоску цркву, али без учешћа у миси.
Да би демонстрирао своју моћ, Ватикан је прогласио Степинца кардиналом на највећи празник нове Југославије, Дан Републике (29. новембра) 1952. године, упркос доказаној чињеници да је био ратни злочинац. То је довело до моменталног прекида дипломатских односа између Југославије и Ватикана, који ће бити обновљени тек 1970. године.[9]
Степинац је умро 1960. године од леукемије, а власт Јосипа Броза Тита је дозволила да се сахрани у катедралном храму у Загребу.
У октобру 1981. године почео је процес беатификације кардинала Алојзија Степинца. На захтев челника РКЦ у Хрватској, у припреми за беатификацију Лојзека, хрватски сабор је 30. априла 1992. године усвојио резолуцију којом се суђење Алојзију Степинцу класификује као „инсценирано политичко суђење“, а пресуда је у целости поништена.
Конгрес кардинала и бискупа Римокатоличке цркве једногласно је усвојио одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, прогласивши га „блаженим“ – што је неопходан степеник пре уздизања у чин светитеља.[10]
Алојзије Степинац је већ проглашен за свеца у Хрватској; слави се као такав и њему се посвећују мисе. Лицемерје Ватикана се манифестовало у формирању такозване Заједничке комисије «Епископске конференције Хрватске» и «Српске Православне Цркве», која је требало да прегледа документа и утврди „праву слику“ о Степинцу. Комисија није дошла до јединог јасног и исправног закључка, а то је – да је Алојзије Степинац био злочинац, крив за припрему и извршење злочина геноцида над српским, јеврејским и ромским народом.
Додајмо да су у НДХ готово сви православни свештеници били подвргнути свирепом мучењу, а затим и убијени (само је неколицина успела да побегне), укључујући епископе СПЦ, митрополита дабробосанског Светог Петра Зимоњића, епископа бањалучког Светог Платона, Светог Саву Трлајића и друге светитеље и мученике Јасеновца. Али није био само Јасеновац – хрватски логори смрти налазили су се на острву Паг, Велебиту, Јадовну и на 1.100 других локација, од којих велика већина до данас није на прави начин истражена. Степинац је био Врховни војни викар усташке нацистичке армије, укључујући руководство и крвнике система логора смрти у НДХ.
Римокатоличка црква се никада није покајала за злочине које су починили њена паства и свештенство. Папа се никада није покајао за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Никада се није извинио за Јасеновац.
Дакле, Алојзије Степинац је, у специфичном историјском и ситуационом контексту — пројекту НДХ — био кључни фактор. Он је у јавној свести „освештао“ митолошко-симболички комплекс којим је оправдавао зверску мржњу, расизам и свако насиље над православним и неправославним Србима, Јеврејима и Ромима.
Али Степинац није пионир, као што нису «пионири геноцида» ни Анте Старчевић или Језуа-Јосип Франк. Сви они су само инструменти, или, донекле, таоци римокатоличке доктрине о цивилизацијској супериорности католика над православцима, доктрине о посебној цивилизацијској мисији католика и, уопште, биолошког историјско-еволуционог примордијализма, који Србима и православцима негира право на национално и физичко постојање. У складу са римокатоличком доктрином, коју су хрватски идеолози уписали у „легенде и пејзаж“ балканских реалности, «супериорна хрватска католичка раса» има право да «апсорбује и уништи несолвентну византијску расу», испуњавајући своју цивилизацијску мисију.
НДХ је постала «круна», али истовремено и сама технологија мобилизације хрватских маса, усташа, за насиље и геноцид без преседана заснован на римокатоличким стереотипима, која је формирала «нову реалност» етнички чисте Хрватске.
Аутор: Ања Филимонова
Повезани текстови:
Истоки хорватской клерофашистской идеологии: Анте Старчевич и Партия права
Хорватский клерикализм: закладка бомбы замедленного действия. Ч.1.
Хорватский клерикализм: закладка бомбы замедленного действия. Ч.2.
Хорватский клерикализм: югославянское объединение как нулевая фаза подготовки к геноциду сербов. Ч.1.
Хорватский клерикализм: югославянское объединение как нулевая фаза подготовки к геноциду сербов. Ч.2.
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.1. Геноцид начинается с фальсификаций истории
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.2. Суть «хорватского исторического государственного права» и почему мешали сербы Военной границы
Хорватская национальная мобилизация и уничтожение Республики Сербской Крайны. Ч.3. Югославянское государство: «исторический круговорот» от югославянства к усташам и неонацистам
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.1.
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.2.
Католическая акция и Партия права: роль в хорватском этногенезе и подготовке геноцида в Независимом Государстве Хорватия. Ч.3.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.1.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.2.
Хорватский клеронацизм: усташи и Влатко Мачек. Ч.3.
Архиепископ геноцида Алойзие Степинац: ложный сербский доброволец
Алойзие Степинац: через Католическую акцию к геноциду
Извор руског оригинала: Наука. Вера. Культура.
Извор-превод: Саборник србско-руски
Фото: РУНЕТ
[1] Гојковић Ранко Алојзије Степинац – ратни злочинац или српски добровољац // Слободна Херцеговина. 22.04.2020. https://slobodnahercegovina.com/ranko-gojkovic-alojzije-stepinac-ratni-zlocinac-ili-srpski-dobrovoljac/
[2] Пејин Јован Ово је истина о Алојзију Степинцу // Intermagazin. 29.01.2028. https://www.intermagazin.rs/ovo-je-istina-o-anti-pavelicu/?lang=cir
[3] Јовановић Наташа Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ // Видовдан. 25.08.2017. https://vidovdan.org/istorija/alojzije-stepinac-covek-od-najveceg-poverenja-ndh/
[4] Докази у архиву Војводине: Кардинал Алојзије Степинац знао да су усташе у Јасеновцу живу дјецу бацали у ватру и креч// Слободна Херцеговина. 3.02.2019. https://slobodnahercegovina.com/dokazi-u-arhivu-vojvodine-kardinal-alojzije-stepinac-znao-da-su-ustase-u-jasenovcu-zivu-djecu-bacali-u-vatru-i-krec/
[5] Пронађен доказ да је Степинац знао за усташка зверства у НДХ // Слободна Херцеговина. 31.08.2019.Пронађен доказ да је Степинац знао за усташка зверства у НДХ
[6] Јовановић Наташа Алојзије Степинац – човек од највећег поверења НДХ // Видовдан. 25.08.2017. https://vidovdan.org/istorija/alojzije-stepinac-covek-od-najveceg-poverenja-ndh/
[7] Garašanin Miomir Borbena crkva i križari // Политика. 30.10.2023. https://www.politika.rs/sr/clanak/580985/Borbena-crkva-i-krizari
[8] Alojzije Stepinac osuđen zbog suradnje s ustaškim režimom // Vjernikov Kalendar. https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/10/11/107/
[9] Фролов Владимир “Lojzek Markotrški” – или о лажима хрватским. Део 1. // Српски став. 29.08.2015. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/lojzek-markotrski-ili-o-lazima-hrvatskim-deo-1/
[10] Фролов Владимир “Lojzek Markotrški” – или о лажима хрватским. Део 1. // Српски став. 29.08.2015. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/lojzek-markotrski-ili-o-lazima-hrvatskim-deo-1/
5 Responses
25. децембар 2009. – Преко 20% некретнина у Италији припада Цркви – „20 до 22 процента некретнина у Италији припада Цркви“, цитирао је пословни часопис „Il Mondo“ стручњака Франка Алеманија из Re групе, која саветује монахе и монахиње о њиховим трансакцијама са некретнинама, пре две године. А Црква је ослобођена пореза на имовину који други морају да плате.
Прочитајте више у Handelsblatt. (22. децембар 2009; handelsblatt.com)
Више о махинацијама ватиканске банке IOR („Институт за добра дела“). Професор економије др Марио Комана објашњава да „нема ничег упоредивог у западном свету…“ и да то послује „ван сваке контроле“.
[Чланак такође помиње активности ватиканске банке IOR („Институт за добра дела“).] Ханделсблат наставља: „Чак је и последњи папа који је желео да среди кућу у IOR-у, Јован Павле I, преживео само 33 дана на дужности. Само дан након што је објавио своју намеру да разреши руководство, умро је под мистериозним околностима 28. септембра 1978. године.“ А монахиња која је пронашла тело заклела се на „доживотну тишину“ (знаће шта би се иначе десило).
Професор Масимо Теодори описао је Ватиканска банка као „један од највећих центара финансијског криминала у Италији између 1970-их и 1990-их“.
А данас? Тестамент покојног Рената Дардоција, ватиканског финансијског инсајдера, недавно је открио нове детаље. „Дардоци очигледно није желео да пређе IOR, који је требало да надгледа, током свог живота.“
Професор Масимо Теодори је описао Ватикански банк као „један од највећих центара финансијског криминала у Италији између 1970-их и 1990-их“. Такође прочитајте: Преварни банкрот Банке Амброзијано и IOR – Роберто Калви, „Божји банкар“, виси мртав испод Моста хоспиталерске браће у Лондону.
Прочитајте такође: Преварни банкрот Банке Амброзијано и IOR – Роберто Калви, „Божји банкар“, виси мртав испод Моста хоспиталерске браће у Лондону.
„` 2010
26. март 2010. – Финансијски скандали у Ватикану – „Књига ‘Ватикан Инк.’ изазвала је велику узбуну у Католичкој цркви када је објављена у мају 2009. Међутим, књига, која разоткрива финансијске и политичке скандале у Ватикану, укључујући везе са мафијом, није добила готово никакву пажњу у италијанским медијима, иако је била најпродаванија публицистичка књига у Италији у октобру 2009. године“, рекао је аутор Ђанлиуђи Нуци у среду на представљању књиге у Бечу. „У штампи у Италији постоји самоцензура која је ужасна.“ (Der Standard, 25. март 2010)
6. април 2010. – „Тајно благо Цркве од милијарду долара“
– Прочитајте spiegel.de
Што се тиче само капиталне имовине, наводи се: „Може се рећи барем једна ствар: Према [Карстену] Фрерку [књига ‘Финансије и имовина цркава у Немачкој’], обе цркве – католичка и протестантска – недавно су… Године 1993, откривен је приход од 2,6 милијарди евра од капиталне имовине. Под претпоставком каматне стопе од пет процената, то резултира капиталном имовином од приближно 52 милијарде евра. А то чак није укључивало имовину организација за добробит, агенција за помоћ и мисионарских друштава.
Али то је само гола капитална имовина, а то је било 1993. године, пре 17 година [2010. године]. Томе се додаје неизмерно и умножено богатство у некретнинама и уметничком благу.
Само две главне цркве у Немачкој могле би да окончају светску глад на најмање… године, јер би све што би било потребно било 20 милијарди евра. Али од њих ништа не долази. Они само апелују на вернике за донације. Њихова сопствена имовина од милијарде остаје нетакнута. Штавише, Црква и даље поседује тоне злата.
И поред тога, држава сваке године доприноси још милијарде за обуку свештеника, плате бискупа и тако даље. Дакле, порески обвезници морају да субвенционишу ове баснословно богате велике цркве својим пореским новцем (видети такође stop-kirchensubventionen.de и reichum_der_kirche_ist_blutgeld.htm).
И све то упркос чињеници да бискупи и свештеници не генеришу никакав приход. На крају крајева, све је то новац узет од народа како би црква могла да живи у богатству и луксузу.
Присташе су хрватског народног покрета задњи пут чули глас свог вође др. Мачка – из етера. Говорио је преко загребачке радио станице и рекао:
Драга браћо Хрвати! Драге сестре Хрватице!
Задесило нас је највеће зло, што нас је уопће могло задесити – рат. Вратио сам се међу вас и остајем с вама. Останите ми верни и дисциплинирани, а ја ћу остати с вама у вези. Моје ће вам поруке стизати по досада уобичајеним путевима.
То је казао последњи глас др. Мачка драгој хрватској браћи и драгим хрватским сестрама. То је било након што је др. Мачек напустио краљевску владу и потпретседништво у краљевској влади, негде у Чачку или негде око Чачка. Влада је кренула преко Ужица, Сарајева даље у свет, а др. Мачек у свој Загреб с одлуком да остане у њему и у вези с драгом браћом и сестрама. Међутим се догодило другачије. Присташе више нису чули Мачков глас, а, вјеројатно, више нису примили ниједну Мачкову поруку. Зашто је изостао и глас и порука др. Мачка, остаје тајном. Две су могућности: или др. Мачек није могао да се јави својим присталицама, или није хтео. Ако није хтео, значи да је свесно и хотимице припустио да се даљни догађаји одвијају без његова учешћа… Ако није могао, онда су опет две могућности: виша сила га спречила да упути редовним, односно како он рече, досада уобичајеним путем, своје поруке. Виша му сила у првој од те две могућности и зачепила уста, па није могао да шаље поруке. У другој од те две могућности: он је упутио поруке, досада уобичајеним путем, али те поруке нису никуд стигле. Тај je досад уобичајени пут: по текличима од места до места, од села до села. Пут, тврдили су чланови ХСС, врло брз и врло ефикасан. Тај је пут можда нагло прекинут, јер можда су текличи отказали службе по налогу њихове крижарске или неке друге побожне организације, а „Католички мужеви“ одоше заједно са сељачким и грађанским заштитама, да се ставе на располагање „жупским уредима“. Оде свак својему, а оста сам др. Мачек и чисти његов део у хрватском народном покрету…
Међутим су драга хрватска браћа и сестре примале друге поруке, од другог вођства. Дне 11. априла 1941. године у 16 часова и 30 минута објављивала је загребачка радио станица ову емисију:
Цењени грађани града Загреба: Долази савезничка њемачка војска. Искитите прозоре на својим кућама. Жене и девојке, цвећем у рукама дочекајте савезничку војску! Будите јој при руци у сваком моменту!
Хрватски народ диљем Хрватске нека се одмах обрати на жупске уреде, где ће добити упуте, што ће даље радити.
Према овој емисији у п у т е су се већ тог момента налазиле у жупским уредима д и љ е м Хрватске. Упуте су одређивале штa ће хрватски народ диљем Хрватске радити даље. Када и како су те упуте положене по жупским уредима? Свакако пре ове емисије. Свакако пре оно 24 сата, што је Кватерник прогласио НДХ. Јер се у 24 сата, па ни у 24 дана, не могу достави упуте билo какве нарави у жупске уреде, јер се већина тих уреда налази изван седишта пошта, телеграфа и телефона. На крају и теклићи, па били они и крижари или мали, па чак и велики круничари, не могу у 24 сата да стигну и у најзабаченија села диљем Хрватске, а пототово у времену и у приликама, кад се та усташка Хрватска још налазила у радним југословенским бановима и пуна југословенске војске.
Данас када то није више тајна српски црквени великодостојници попут Ћулибирка а и Патријрах лично изражавају несебичну љубав за Хрватску држава ( Патријарх и изјава волимо се јавно ) Ћулибрк негира жртве у Јасеновцу док други епископи или владике однедавмо су почели неку заједнику службу као тренутни Митрополит загребачко љубљански ,наравно и Ћулибрк.Ово је све видљиво вјерницима и нико не пртедузима ништа ,док ако се ко усуди да критикује власт у Србији ствара се нека врста пријеког суда у којему је гле чуда „одједном“искочио Велибор Џомић.Интерсантна је сва та дружина која се налази сада на чело и државе и СПЦ ,и скоро сарађују као у доба синфоније,као Усташе и Степинац који су убијали и покатоличавали Србе а ова наша дружба ради стври које су мало коме јасне ,ако су и њима самима,јер то што се ради сада у држави и цркви имати ће велике последице у будућности.
Према томе да је Степинац светац за Хрвате је више него сигурно,али ако нијесмо могли спријчити њихова убијања 1941-45 , и девдесетих ,мада се могло,у најмању руку се очекује од Цркве да то на благосиља то што се и данас ради,а од држава кад је буде тада треба комнетарисати!
Велике корпорације су финансирале церемонију канонизације Карола Војтиле = папе Јована Павла II.
Омогућено је, између осталих, захваљујући:
Nestle AG, Швајцарска
Eni S.p.A., Италија = Agip, нафта, енергија, петрохемикалије
Enel S.p.A., Италија, највећа италијанска компанија за електричну енергију, телекомуникације
Intesa Sanpaolo, велика италијанска банка
Ferrovio Italiane, италијанска државна железничка компанија
(nbcnews.com, 26. април 2014.)
Према NBC News, било је „преко десетак“ великих спонзора.
Дакле, да ли су главни банкари и пословни лидери такође допринели канонизацији Карола Војтиле на овај начин? И зар не бисмо сада требали рећи и: Карол Војтила је светац Agip групе, компаније за електричну енергију Enel и Nestlé AG?
Подсећања ради: Након смрти, папа Јован Павле II је сахрањен са торбом која је садржала новац из многих народа, слично гробним прилозима египатских фараона – сви новчићи су ковани током његовог понтификата – упечатљив симбол везе између финансијског света и Ватикана (више о томе овде). Значење би се такође могло сумирати на следећи начин: Ватикан има моћ да купује и продаје у свим земљама. Ова веза је такође стварна утолико што Ватикан на много начина финансирају државе и спонзори, и сам је постао једна од највећих светских финансијских сила. Исус, међутим, није томе учио. Рекао је: „Не можете служити и Богу и новцу.“ И: „Продај шта имаш и дај сиромашнима!“ Пошто то није тачно, Црква стога није „хришћанска“, јер је ова реч изведена од Исуса, Христа. Црква може да настави да се назива „римском“ или „папском“, али више не би требало да се назива „хришћанском“. То је злоупотреба тог термина.
„Милиони су били скривени на тајном рачуну у швапској опатији Нересхајм. Да ли је опатија служила као тиха операција за прање новца?“, питао је spiegel.de 3. новембра 2014. године. Опат бенедиктинске опатије Светог Улриха и Афре, брат Норберт Штофелс ОСБ, био је веома поштовани достојанственик. Године 1996. добио је Федерални крст за заслуге првог реда, а 2006. Медаљу за заслуге државе Баден-Виртемберг. Умро је 2013. године. „Сиромаштво, чедност и послушност“ — то су завети које монаси морају да положе. Па ипак, опат, који је сматран „примерним црквеним човеком и човеком од части“ (spiegel.de), оставио је за собом „имовину од приближно 4,4 милиона евра“ (Википедија, закључно са 3. новембром 2014). То је поприлична сума за водећу личност у Цркви, која стално моли вернике за донације и скоро све њене социјалне услуге плаћа држава. Извор новца остаје нејасан. Шпигел.де пише: „Да ли је манастир само мали, случајно откривени део разгранате операције прања новца под називом ‘Виноград’?“
Такав католички „Виноград“ могао би да функционише на следећи начин: Црквена институција користи своје државно ослобођење од пореза да „паркира“ велике суме новца од црквених пријатеља на једном од својих рачуна, чиме избегава опорезивање. Кроз посебно изграђене, непрозирне канале, новац се касније враћа пријатељу, који затим, заузврат, оставља договорени износ Цркви или га донира црквеној институцији. Дакле, Црква и пријатељ профитирају на рачун државе, која би тада била лишена прихода кроз кривично дело утаје пореза. Да ли је то овде био случај, још увек није сигурно, али новац би се могао „прати“ на сличан начин.
Враћајући се на преминулог опата: „Више од 800 ожалошћених испунило је опатијску цркву до краја док су бискуп Гебхард Фирст, манастир и председник опата др Алберт Шмит (Бојрон) улазили у цркву, која је била украшена белим хризантемама… Гласом загушеним од суза и једва чујним, управник округа Ален Клаус Павел опростио се од ‘мог драгог пријатеља и нашег оца, опата’.“ Митра (посебна капа за бискупе и опате усвојена из култа Баала) и штап достојанственика лежали су на ковчегу. На заупокојеној миси, „нада у васкрсење превладала је над тугом и болом растанка“ (swp.de, 2. мај 2013). Али чак и за црквеног вођу важи изрека: „Не можеш је понети са собом.“ То значи: при „васкрсењу“ 4,4 милиона ће нестати.
Као што је некад било Срба католика (пун Дубровник), које су Беч и Ватикан кроатизовали, да би, како рече Никола Жутић, створили „такозване Хрвате“, тако је, пре Другог светског рата углавном, било искрених Хрвата југословенске оријентације, који су веровали у могућност заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Њих је било мало, али било их је, чак и међу хрватском интелигенцијом (о Ники Бартуловићу, кога су комунисти убили, три тома је приредио већ поменути Никола Жутић).
Један од таквих, југословенски оријентисаних Хрвата, био је и књижевник Ђуро Виловић, некад римокатолички свештеник, који се разочарао и напустио дружину језуитских погледа и метода рада. За време Другог светског рата, управо захваљујући својој доследној југословенској оријентацији, Виловић се придружио Југословенској војсци, легалној оружаној сили Краљевине Југославије, на чијем челу је стајао ђенерал Михаиловић. Он се међу борцима ђенераловим нашао и бежећи од сигурне смрти од усташке руке; јер, усташе су знале да није са њима, па су настојале да га убију. Док није дошао на слободну територију, Виловић је скупио велики материјал о учешћу папиних клерика у редовима Павелићевих монструма, од чега ја начинио књигу „Крвава црква“, претходницу „Магнум Кримена“ Виктора Новака. Ово значајно дело је приредио и предговором снабдео наш угледни историчар, Вељко Ђурић Мишина, објавивши га недавно у Београду. (Иначе, после Другог светског рата, Виловић је, као „четник“, робијао под Титовом влашћу.)
ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
И У ПОКОЉИМА СРБА
I СВИ СУ СЕ ИЗНЕНАДИЛИ
Још у првим данима распада многоструко издане Југославије и већ из прве вести о широком, свирепом клању Срба по теренима у Јудиној Хрватској, чуло се од неука и од школована, од мушке и женске, повик изненађења:
– Ово су учинили попови и фратри!
То је сазнање бивало јасније, а изражај тога сазнања чешћи и гласнији, трајно у порасту, и увек и размеру и у истој временској брзини у којој стадоше да се слажу по земљи и испод земље на стотине хиљада српских мученика свих полова и доби по разбојишту, што се у пунини парадокса називало Независна Држава Хрватска (кратица је НДХ. Тај ћу монструм, па и цитатима и документима означивати његовом кроатицом, да би му се скратио и смекшао монструзитет), а у стварности ни независна држава, па чак ни хрватска.
Сазнање о деловању хрватских попова и фратара наметало се свима и свакоме. Сваки су га дан доносиле и разносиле премноге чињенице. Држање, изјаве целокупног хрватског католичког клера: вишег и нижег, манастирског и световног, па црквених религиозних организација и удружења, усташке цркве као целине, документарно су прикричавале и утврђивале:
– Ово су учинили попови и фратри!
Било је белодано да је то сазнање било и изненађење. Изненадила су се, у малој мери, и сама духовна стада тих попова и фратара. До овога им часа није било у толикој мери озбиљно ни оно, што су њихови духовни пастири мислили ни оно, што су они говорили по црквама и друштвеним просторијама кад су их расправљали против Југославије, Срба и Београда. Још су мање очекивали да ће они који су с онако тешким и забринутим грмљавинама у гласу учили малене и одрасле: Не убиј! Љуби ближњега, па и непријатеља! – организовати, наређивати, надзирати и сами проводити убијање, у масама, потпуно мирних и потпуно невиних људи.
Изненадили су се и неки припадници истог страначког покрета који су с тим истим поповима и фратрима пливали истом страначком струјом, ковитлали се истим бујицама и вировима распламсале мржње. Остадоше изненађени и они, који су стајали по страни од дивљења „хрватског н а р о д н о г покрета“, па га чак и посматрали критички. Сувишно је да се напомене колико су остали изненађени Срби које су зверски мучили, клали, пљачкали управо они који су у двама последњим изборима, макар парадоксно, али јавно и у стотинама хиљада гласова, г л а с а л и з а ј е д н о с а о в и м Х р в а т и м а (изузев искључене из хрватског народа, ретке изнимке, беле вране, Хрвате југословенске националности) за х р в а т с к о г в о ђ у др В л а т к а М а ч к а, тражећи у Југославији слободу, грађанска права и пуно задовољење и смирење Хрвата.
Овде и у овом часу јавно исповедам да сам и сам био згранут и скамењен од изненађења. Изненадио сам се па макар, услед стицаја разних околности, никоме у Југославији није католичка црква била мањом тајном него мени. Од првог разреда гимназије до завршене теологије откривале су ми се разне тајне католичких доктрина и црквене праксе. С довољно разумевања, верујем, упознао сам све њене доктрине и дисциплине. Упознао сам њен богати арсенал средстава, прикупљан вековима, којима се влада над људским душама, а на завидну корист цркве. Упознао сам стварност, праксу и живот те цркве на терену, у осамнаест месеци, што сам водио паству на великом простору жупе у омишкој Рогозници. Осамнаест месеци, признајем, није велико време. Али опет не мора свако да испије буре сирћета, па да тек онда сазна да је у бурету – сирће. Поготово кад је сирће много оштро и много кисело. И онда оно: бијаше некад неки Јона, који је три дана провео у утроби кита, а из утробе узашао као Јона а не као каша китове пробаве. Нађе се тако понеки Јона…
Осамнаест месеци није велико време, али ми је било довољно да, уз све раније, осетим се играчем у великом лукративном мађионичарском театру а обилним репертоаром од Лакрђије до језиве игре костура. Презрео сам театар и у себи мађионичарског играча, па сам и побегао и од театра и од играча као и од мађионичарског богатства с трајним масним перспективама на бази омађијане публике. Осетио сам се ослобођеним, у свести и савести спасеним – као поновни студент, па макар и ратни студент (1915).
На души сам носио гомилу сазнања, па више од потребе олакшања него планског рада на демасковању оног немилог театра, што се другачије зове католичком црквом, стао сам да говорим и пишем. Говорио сам свакоме ко је хтео да ме слуша. а нашао сам и одвише мало заинтересоване публике. Рекоше ми да болујем од фиксације или маније гоњења. Писао сам само онако како се о овој теми могло да пише у овој бившој, у оној првој Југославији, која је претила оштрим казнама ко распирује верску и племенску мржњу, а никад није погодила оне праве. Писао сам у форми романа, новеле и историско-културног есеја. Године 1923. пустио сам роман „Међумурје, исповјест једног сутона“, 1931. роман „Мајстор душа“, 1938. „Звоно је оплакало дјевицу…“ с поднасловом „Роман барјака рајске дјеве, краљице Хрвата“, а објавио сам, за скидање маске с оног театра, карактеристичне и релевантне студије о Ритеру Витезовићу, Андрији Палмовићу, Анти Ковачићу, Вјекославу Карасу и тако даље. Довољно сам написао да се осетим потпуно сам и да ме омађијани пук осети потпуно својим непријатељем и да ми се затворе сва врата у Загребу и у Београду. 3агреб је бранио од мене свој тврди шанац у борби против Београда – католичку цркву. Београд није хтео да са мном има никаква посла, да се не би замерио Загребу, с којим је трајно и упорно жудио братски споразум. На тај начин остаде у рукопису доста мојих књига новела и романа с овог сектора мојих проживљавања. Да су сви ти рукописи претворени у књиге и да су им били отворени путеви до публике, вероватно би изненађење над подвизима католичке цркве у усташкој Хрватској било мање и разумљивије, али још увек големо, а и моје је било големо.
Познам довољно историју католичке цркве. Одатле сам знао да та црква није ни много ни никад зазирала ни од пролевања крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи, да је свака, богомоља онеспособљена за службу божју, ако у њој уследи излив, па таман и једне капље, sangrini nel seminis hunranad (крви или семена човекова). Таква се црква мора поновним нарочитим ритусом приредити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свећеника месарског сина, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског пролевања животињске крви.
Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је католички доктрина о јединоспасавајућој цркви, па заповед и пракса: Nula ignuncunicatio cum nihidelibus et schiymaticus (Никаквог додира с неверницима и шизматицима!) довела до великих клања и пролевања крви. Два су таква најпопуларнија случаја: ш п а н с к а и н к в и з и ц и ј а и Б а р т о л о м е ј с к а н о ћ, довољни испитана и документована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црква у ова два случаја, па и у свима другима да п р и к р и ј е своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, деце истог и заједничког оца небескога па макар и својих непријатеља, па да п о д м е т н е некога другога, да за њена дела одговара. У оба поменута случаја подметнула је – државну власт.
То сам знао. Иако сам то знао, нашао сам се изненађеним у крвавим и другим многим злочинима хрватских попова и фратара у усташком времену и на усташком простору САМО У ТОМЕ, ШТО ТА УСТАШКА ЦРКВА НИЈЕ БИЛА ДОВОЉНО ОПРЕЗНА, МУДРА И ЛУКАВА ДА ОДГОВОРНОСТ ПРЕБАЦИ НА ДРУГОГА. САМА ЈЕ БЕЗ ИКАКВЕ СУЗДРЖЉИВОСТИ И ОПРЕЗА СРНУЛА У ПРОЛЕВАЊЕ КРВИ СВОЈИМ РУКАМА И НЕПОСРЕДНО. То је, ето, било моје једино, али и големо изненађење.
Осташе, очито, изненађени неки од оних који су се с хрватским поповима и фратрима плели као присташе, као паства или као страначки другови. О њихову изненађењу немам друго што да кажем, него само да подвучем, да су се осетили на ивици провалије доведени и заведени од хрватских попова и фратара, од надбискупа, бискупа, од свих религиозних и верских организација. И они изненађени јаукнуше:
– Ово су учинили попови и фратри!
Изненађење самих хрватских посматрача збивања у Југославији може да буде више разумљиво него оправдано. Они су пропустили да уоче чињеницу, да се хрватски католички клер, након многих векова, управ у Југославији нашао по први пут изван граница неке строго католичке државе, упућен да живи с већином иновераца, од којих га не дели ни раса, ни крв ни језик ни сам терен на коме живи, него, једино и искључиво – црква.
Тај је клер одмах и у првом моменту био бар у својим врховима или сам по себи свестан или по надлежној поуци поучен и упућен, какво становиште може да заузме католичка црква у новој ситуацији. Ко позна католицизам, католички менталитет и односе, томе то једино могуће становиште није с м е л о да буде – тајна. Напротив, то једино могуће становиште требало је да буде кључ и објашњење: ЗАШТО ЈЕ ХРВАТСКИ КАТОЛИЧКИ КЛЕР НЕПОМИРЉИВО МРЗИО ЈУГОСЛАВИЈУ, ПА ЈЕ СВОМ СИЛОМ СВОЈЕ ЛОГИКЕ И ИНТЕРЕСА МОРАО МРЗИТИ И ПОБИЈАТИ. ЗАШТО ЈЕ КОНАЧНО РАДИО И МОРАО РАДИТИ НА ЊЕНОМ РАСПАДУ И НА ЊЕНОЈ ПРОПАСТИ. ХРВАТСКИ ЈЕ КАТОЛИЧКИ КЛЕР БИО, ОСТАО И ВЕЧНО ЋЕ ОСТАТИ ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1 ЈУГОСЛАВИЈИ КАО И СВАКОЈ ДРУГОЈ ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ, У КОЈОЈ ГА СЕ ПОСТАВИ ДА ЖИВИ С ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА, па и кад не би били у осетљивој већини, али ипак у осетљивој снази, а којом би та државна заједница рачунала и морала рачунати. Индиферентно и која и каква би то могла бити државна заједница. Таман и сама НДХ.
Разлози су ови.
Католичка се црква ничега више не боји, од ничега више не преза него од в е р с к о г и н д и ф е р е н т и з м а. Њу не плаши ни прогон ни мучеништво, јер и једно и друго уз лоше стране доноси и друге добре. У прогонима, па и у самом мучеништву, католички клер, па и црква, постаје централном тачком пажње и у интереса својих верника. Свећеници носе главне улоге, постају јунаци дана, а верници их воле, и награђују свакаквим наградама, обасипљу признањима и поклонима за овај и онај свет. Оне се награде онога света већају по олтарима и црквеним зидовима, да би одатле морално даље вукле и доносиле, а оне се награде верника од овога света преносе у хамбаре и у ризнице приватних настанби свећеничких лица и колективних економија, фондова и црквених ризница.
Прогони и мучеништва нису никад пожељна са стране католичке цркве и клера, јер иако у себи уветују много течевина за овај и за онај свет, уветују и један огроман ризик за телесни интегритет и миран, обилан живот појединаца, што за њих значи врло много упркос упорне декламације: Краљевство наше није од овога света!
ИНДИФЕРЕНТИЗАМ је оно верско стање у којем се верници и н д и ф е р е н т н о односе према својој цркви, према њеним организацијама и према свећеницима световног и манастирског реда. Коначно и према свим црквеним заповедима и прописима. У том стању, цркве остају празне, напуштене, непривлачиве, а свећеници, па били ма колико млади, лепи и учени остају као давно виђене и нимало више занимљиве слике и кипови по празним црквама, у које се више нико не навраћа. То је за католичку цркву и за хрватски католички клер оно пропадно стање, оно најгоре од свих несрећа и недаћа, што могу да се следну на њих. По њему они постају нетражени, неважни, сувишни, чак и непожељни. Невредни за вернике у толикој мери, у коликој су невредно давно оглодане кости пред псећом губицом и пред псећим зубима. У празне цркве не нагрћу верници и не пуне милостињом многобројне црквене шкрабице. Изостале лемозине. Не уплаћују се динари за мисне интенције, а за мису свећеник узима толико, колико се сматра да је довољно за дневно уздржавање. Пракса и правило о тој цени свете мисе гласи: misa pro minsa (да буде цена мисе једнака трошку за исхрану). У стању верског индиферентизма нити се верници брину нити стрепе да редовито полажу своје дажбине и полагања својој цркви: б и р, л у к н о, р е д в и н у. У том је стању с дана на дан све више угрожена ш т о л а р и н а (то су црквене таксе за обављене обреде), јер је верницима врло мало стало да се над њима врше црквени обреди. Чак им није много стало ни до тога да ли ће њихово венчање обавити католички или иноверни свећеник или цивилни неки законски функционер. И то може да индиферентном вернику буде индиферентно, али то не може и не сме да буде индиферентно католичкој цркви ни католичком свећенику. У самом случају, кад његов индиферентни верник не затражи од њега да га венча, католички свећеник губи ш т о л а р и н у, али губи и вернике венчане у иноверској цркви. Ствар се тешко погоршава на рачуну католичке пасиве с децом тих верских индиферентиста. Поред свих тих пасива најтежа је она ставка у њима по којој је и католичка црква и њен свећеник сувишан, непотребан, па и непожељан.
Те су слабо завидне и премало утешне перспективе верског индиферентизма стајале пред очима католичкој цркви и Хрватској и хрватском клеру у Југославији. Рачунали су, и морали су рачунати математском сигурношћу да ће их то, прописано стање или мало пре или мало касније да стигне и да их заледи, остане ли Југославија као заједничка држава Хрвата и Срба. А кад је то стање или мало раније или мало касније морало да дође, онда је католичка црква у Хрватској и хрватски клер у Југославији учинио све и сва, што је било до њега, да пре у распаду утоне Југославија, него њих у њој замрзне верски индиферентизам.
Хрватски клер је рачунао, и не без логике, овако: Спор између Хрвата и Срба постоји. Он је стар и почео је давно. Колико је и какав је удио хрватског клера у том спору, овај час није важно колико је јасно да је тај удио очит већ по томе, што је тај спор првенствено верског карактера. Католичка наука о јединоспасавајућој цркви играла је приличну улогу, а клер, који је том научавао и примењивао, учинио је своју у том спору међу својом паством. Околност, што са извесне политичке групе и странке, а највише франковци пре првог светског рата па Радићева Републиканска хрватска сељачка странка иза рата тај спор прихватиле и на њему даље градиле, није много олакотна околност за хрватски клер. У њему су само два бискупа настојала да тај спор реше путем толеранције, широкогрудости и искреног патриотизма: бискуп у Ђакову Штросмајер и бискуп у Котору Учелини. Било је, а можда и данас има неко ко мисли, да је могуће Штросмајер-Учелинијева солуција у овом спору. Кад се та солуција раствори анализом, онда се види да није потпуна ни за обе стране једнако корисна.
Она државној заједници Срба и Хрвата, односно католика и православних, не гарантује и не може гарантовати ништа више него гарантује сама личност клерика који ту солуцију носи и примењује. Недавна историја то и утврђује: након Штросмајера дошао је у Ђаково за бискупа бедни Крапац, а након Учелинија дошао је у Котор за бискупа тешко деформисани његов двојенац Павао Буторац. Буторац је школски примјер неефикасности Штросмајер-Учелнијеве солуције љубави, трпељивости и патриотизма. Познати су његови говори и апели по Загребу о Боки Которској као о угроженој хрватској периферији кад није ушла у бановину Хрватску, па његово деловање по Боки Которској, где му је успело да поруши цело Учелинијево здање и збрише сваки дан његове ширине, љубави и братства између Срба и Хрвата у оним крајевима. За другу страну – католичку цркву и њен хрватски клер, та је солуција неприхваћена а у личности Штросмајера, а напосе Учелинија и – прогоњена. Сматрало се да је у сукобу с католичким начелима. Поред идеолошке опреке та солуција укључује и извесно подређивање у неким интересима што их не предводи црква и њени главари него патриотизам и његови циљеви. Дакле угрожава првенство. Осим тога дела љубави, дела братства и трпељивости су дуга, дискретна и не подносе велике рекламе.
Црква нестаје – Швајцарски суд пресудио: Грађанин више не мора да испуњава годишњи црквени захтев из 1357. – Године 1357, Швајцарац Конрад Милер из Нефелса добио је „индулгенцију“ од Католичке цркве за своје наводне грехе (након што је познаник умро у спору са Милером) – али само ако су он и његови наследници или купци његових имања одржавали ватру у католичкој капели „целу вечност“. За то су сва стабла ораха на Милеровим имањима требало посећи једно за другим како би се обезбедило гориво.
Сва ова стабла су од тада посечена, али су наследници, каснији наследници и купци ових имања наставили да плаћају из године у годину, деценију за деценијом, век за веком, током 654 године. За садашњег власника једног од два бивша Милерова имања, ово је најскорије значило плаћање 70 франака годишње за трошкове струје „вечне ватре“, која је од тада претворена у електрично осветљење. Јер је још 1357. године свештеник захтевао ватру „за сву вечност“ како би Конрад Милер могао да добије црквену „индулгенцију“ за своје „казне“.
Када је један од садашњих власника имовине добио још један захтев за плаћање 1400 франака од цркве као аванса за струју за наредних 20 година, одбио је да плати. Сходно томе, римокатоличка парохија Светог Иларија у Нефелсу, у кантону Гларус, тужила га је како би га приморала да плати „вечно светло“ наручено за индулгенцију из 1357. године. Иза овога стоји претња цркве да ће Конрад Милер бити враћен у „чистилиште“ и тамо патити ако се свештеников захтев за наводном ефикасношћу индулгенције не испуни „за сву вечност“.
Захтев је поставила црква. Кантонални суд у Гларусу је сада донео пресуду: Од најмање 1849. године, наследници, каснији наследници Конрада Милера и купци некретнина више нису одговорни за плаћање због „намирења хипотекарног система“. Међутим, захтев Цркве је, у стварности, био правно неетички и апсурдан од самог почетка. Ипак, сада је правно решен од 1849. године. Уместо тога, Црква мора да плати судске трошкове и одштету за туженог кога је тужила (Die Rheinpfalz, 10. јануар 2013).
И баш као што је Црква у Нефелсу, у Швајцарској, век за веком наплаћивала, а последње 163 године, свакако без правног оправдања, ситуација је слична и у Немачкој: католичке парохије у Немачкој настављају да наплаћују, углавном од општина на ивици банкрота, на основу обавеза које датирају још из средњег века. На пример, такозване „паузе“, обично намењене за „подршку“ пастора, сада су великодушно обезбеђене основном платом у платном разреду А13 са годишњим повећањима. Па ипак, ове „паузе“ се и даље наплаћују. А Црква не показује милост ни у Немачкој, инсистирајући на својим законским потраживањима осим ако дужник не плати, на пример, 100 година унапред – више информација може се наћи, на пример, под „парохијским задужбинама“.
Поређења ради, Црква такође претпоставља да осуђује невернике на језиве ватре пакла „за сву вечност“.
Дакле, један земљопоседник је показао мало храбрости и кичме, а швајцарски суд је коначно ставио тачку на ово свештеничко лудило у мањем случају. И једно питање остаје: Хоће ли немачке судије ускоро имати храбрости и саосећања да барем зауставе ово лудило у 21. веку? Али да ли се то дешава овако или не: Према мајанском календару, почело је „ново доба“ и на овај или онај начин, ова бесмислица ће ускоро нестати, јер је некролог за мејнстрим цркву већ написан; чак и ако парохија Нефелс настави да плаћа захтев за индулгенцију из 1357. године преко свог рачуна за струју. У „вечности Божјој“, једног дана неће остати ниједна црква. Остаће само нејасно сећање на једно од најстрашнијих застрашења у људској историји (видети 1700 година крваве црквене историје), сећање које је превазиђено