Пише: Момо Јоксимовић

Ћехотина извире  у Вранешу , у крилу Блишкова, тамо гдје  камен памти више него људи. Њен извор није само вода што провире из земље, него  дах планине, хладна и бистра, мисао природе. Ту у камену  зјапи велико врело а  над  њиме пећина-као отворена уста историје.  У тим водама живе пастрмка и липљан, племените рибе чистих ријека, знак да је вода жива и здрава, као што је некад био  и народ овога краја. Њену воду пију и људи и стада, и јелен и срна, и лисица и међед.

У ријеку Ћехотину сливају се домаћини  Блишкова, Коврена, Слатке, Горица, Водног, Вруље. Сваки домаћин је доносио по једну причу, по један живот, по једно име.  Зато Ћехотина никад није била сама-у њој је сабран читав Горњи Вранеш.

Некад су на њеним обалама одјекивала  бројна стада, звона стоке и кораци рибара и ловаца, а испред њих су трчали вјерни пси. Вода је знала ко пролази и зашто долази.  На  њеним тихим мјестим домаћице су прале  вуну, поњаве и рубље, и у тој бистрој води испирале умор и бриге. Док су руке радиле, душа се смиривала, а ријека је све прихватала брез питања.

Крај Ћехотине су преноћиле бројне породице  па и храброг браства Којовића,онда када су  притиснути тешким турским  зулумом, морали да се с8еле.Ту су остављали и огњишта  и куће у срцу, а узимали само наду да ће неђе бити лакше. Ћехотина их је гледала и памтила, јер она зна шта значи растанак.

У њеним хладовима одмарали су се хајдуци. Ту је  лице  водом умивао чобанин, а и четобаша и  хајдук Стари Вујадин, рођени Којовић са Горица,који је  хакдуковао са  Стариниом Новаком са Романије. Ћехотина је видала и оружје и ране, али и правду коју су тражили они што нијесу  имали другог суда.

Она памти полом недужнихн људи из Перемћана, Крупица, Варина, Чавња, кад су невина огњишта угашена а душе остале да лебде над водом. Ту је тишина најдубља, јер ријека зна да нека страдања не траже ријечи, него  поштовање.На њеним обалама рањени јунаци су  испирали ране, хладили бол и лијечили и тијело и душу. Ћехотина је скидала крв и сузе, а  враћала снагу. Ћехотина је била љекар без књиге и молитва без гласа.

Ћехотина није само ријека љепоте, она је и ријека памћења. Из Марића бездана и  из Шевара крај Пониквица,  њене воде  знају  за  крике који су  ломили о камен.  У  тај бездан бачени су  недужни краљеви официри,  везаних руку и чисте  душе.  Поломљени, бачени у безданицу јаму, дозивали су недужни мученици  и сужњи да их спасу, али спас није дошао.  На мукама су  умрли, а срамота је остала да  тече заједно са водом. И нико  од оних  што су зло  чинили није претекао-  јер  ријека  све памти, а правда , ма  колико каснила , стигне.

Ћехотина ниже воденице као ројанице. Свако коло што се окретало мљело је жито и вријеме, хранило куће и  чувало живот. Њене обале биле су пуне дјеце, смјеха , првих корака и првх љубави. Ту су момци и дјевојке, здрава и бронзана чела, учили шта значи љепота- не она што гледа , него што се живи.

Код Матаруга ријека  се  смирила  и направила велико језеро, пуно рибе и живота, као да је ту стала да одмори и да се загледа у себе. А онда наставља даље, носећи  поздраве : у Дрину, па Саву, у Дунав све до Црног мора.  Тако Вранеш, преко  Ћехотине ,  разговара са свијетом.

Поред њеног извора пролази пут. Њиме  одлазе људи, али  остају  дјетињства и успомене.  Јер ко се једном напије воде  Ћехотине, тај у себи носи  нешто што  не  пресушује.

Ћехотина је ријека љубави и љепоте, али и истине.Тиха, а ледна , питка и снажна. Чиста, а  тешка од  памћења. Она не виче- она тече. И баш зато и траје.

И данас, кад тече мирно, она у себи носи све: и стадо и поњаву, и хајдука и домаћина, и дијете и изгнаника,  и крв и рањеника. Њена љепота није  само у  бистроти, него  у истини коју не крије.

Ћехотина није  обична ријека. Она је жива књига Вранеша. Ко умије да је слуша,чуће све.