Аутор: Тихомир Бурзановић

Постоји тишина која говори гласније од сваке конференције за штампу. У црногорској политици та тишина данас окружује Андрију Мандића – не лидера Демократског фронта каквог су годинама бранили и промовисали „његови“ медији и новинари, већ Андрију Мандића, предсједника Скупштине Црне Горе. Између те двије улоге, као да се испријечила невидљива, али врло ефикасна рука.

Није природно да медији и новинари који су деценију и по градили политички лик једног човјека, данас према њему наступају резервисано, хладно или чак са дистанцом. Та промјена не долази сама од себе. Она се не дешава случајно. Увијек је неко повукао конце.

Од симбола отпора до система

Док је био опозиционар, Андрија Мандић је био симбол. Симбол отпора, ината, политичке жртве. Медији блиски Демократском фронту тада су у њему вид‌јели идеју, а не функцију. Данас, као предсједник Скупштине, Мандић је дио система – и то је тренутак у којем почиње проблем. Јер систем не трпи митове. Систем тражи послушност, баланс, компромис и, прије свега, контролу наратива. А контрола наратива значи: дистанцирати медије од човјека који је прешао црту између „нашег“ и „државног“.

Ко се боји самосталног Мандића?

Тајна рука која данас удаљава медије и новинаре од Андрије Мандића не долази нужно споља. Напротив – она долази изнутра. Из политичко-безбједносног миљеа који никада није вјеровао у аутономију Демократског фронта, а још мање у могућност да један његов лидер, сада на високој државној функцији, води политику мимо договорених канала.

Самосталан предсједник Скупштине је опасна фигура. Он може да отвара теме, покреће процедуре, даје легитимитет онима које систем жели да држи на дистанци. Зато је много безбједније да се око њега створи медијски вакуум – ни напад, ни подршка, већ контролисана тишина.

Медији као колатерал

 Новинари и медији блиски ДФ-у нашли су се у незавидној позицији. Ако превише подржавају Мандића као предсједника Скупштине – ризикују сукоб са центрима моћи који данас кроје „нову стабилност“. Ако га критикују – издају сопствену политичку прошлост. Зато бирају трећи пут: повлачење. Али то повлачење није неутрално. Оно је порука. Порука да је дозвољено писати о ДФ-у без Мандића, о парламентарној већини без предсједника Скупштине, о политици без онога ко формално стоји на њеном врху.

Стара држава у новом паковању

 Не треба имати илузија: дубока држава у Црној Гори није нестала. Само је промијенила гардеробу. И даље зна како се дисциплинују медији, како се хладе политички лидери и како се раздваја човјек од његовог наратива. Андрија Мандић данас не смета зато што је слаб, већ зато што би могао бити јак – ако би почео да д‌јелује изван унапријед нацртаних линија. Зато га треба изоловати, учинити „протоколарним“, а не политичким.

 Питање без одговора

 На крају, остаје кључно питање: да ли је Андрија Мандић свјестан те руке која стоји између њега и медија који су га стварали? И ако јесте – да ли ће је прихватити као цијену функције или ће покушати да је пресијече?

Јер у Црној Гори историја показује једно: ко пристане на тишину око себе, убрзо постане нијем и у сопственој улози.