Пише: Момо Јоксимовић

Ријеке се  обично мјере  дужином и ширином,  дубином корита и брзином тока. Али Љубовиђа се не може мјерити бројевима. Она се мјери памћењем, сузама и осмијесима,корацима предака и  сновима потомака. Она није само вода што тече кроз Вранешку котлину-она је жива прича народа који је уз њу настајао, страдао , живио и опстајао.

Љубовиђа настаје код Павина Поља, тамо гдје  се састају  потоци и  рјечивце из  брда и кршева што нагоне, као рјечице од Коврена, Граба, Кичаве, које је праве и хране својиом брзином и чистотом.  Настаје  у Павином Пољу,  које доби име по Пава Радовићу, из Драшковине,  чија су поља  лежала поред Кичавнице . Та земља није била само  Пава Радовића, нити само његова својина, него знојем и муком освојена, као што се и ријака не да без труда. Тако се  већ на самом почетку Љубовиђа везује за  име човјека , по коме је је мјестио добило, за име, за дом , за живот  Пава Радовић, да вјечно траје. На поље Пава Радовића, надовезује се и његова имовина звана Поповина, која се протезала сва до манастира у Ридове. На пољима Пава Радовића,  силни паша поставио је своје касаре,чије зидине и данас стоје, као и вода на којој се паша умивао, купаио, и данас се зове Пашина вода.

Та вода је отпор давала сили  неправди па је муке је  наставила да тече и кривуда кроз Вранешку долину, не журећи, као да  се зна да све стиже на вријеме. Њено корито није право јер  ни живот  овога краја  никад  није  био прав и лак.  Свако њено  окретање подсјећа на  историју –час мирну, час бурну. Напајала је  стада и људе, њиве и воћњакеђ, давала снагу  земљи да рађа и човјеку  да опстане.  Без Љубовиђе Вранеш  не би био оно што јесте.

На њеним обалама одрастале су генерације. Ту су се дјеца први пут купала, учећи хладноћу воде и  храброст срца.

 У њеним вировима купали су се момци и дјевојке, стидљиви погледи су се сусретали, а љубави започињале тихо, као што и ријека  тихо  шапуће камењу. Није слуучајно што носи  име  Љубовиђа- јер је у њој увијек било љубави, оне чисте и исконске, каква се рађа само у природи и слободи Вранешког краја.

Рибари су знали њене тајне. Пецала се плашљива пастрмка поточара,у тишини,уз  стрпље и разговор с водом. Ко је знао да слуша  Љубовиђу, тај је знао и гдје риба стоји и кад ће киша , и каква година долази. Она је била учитељ, као што је била и хранилица.

Али Љубовиђа није  памтила само  радост. Она је  памтила и буне и ратове, ропство и ослобођење. Видјела је  војске како  пролазе, људе  како  бјеже и враћају се, крв  како се  мијеша с водом и сузе   које  у њу падају. Њене обале су слушале  заклетве и опијела,пјесме слободе и  шапате страха. Ипак,она је  наставила да тече- истрајна и мирна,као вјера да зло није  вјечно.

У најтжим  временима, Љубовиђа је  гајила наду. Њен шум је  људима говорио да ће доћи бољи дани, да ће  живот опет  побиједити. Она је  била тиха утјеха и  невидљива снага. Када је  човјек губио све, ријека је  остајала-и тим остајањем учила да се  човјек у Вранешу мора одржати.

Зато је Љубовиђа више од ријеке. Она је  завичајска  нада, сјећање које не блиједи и  буђење  које се преноси с кољена на кољено. Она је  трајање упркос  свему. Као што камен у  њеном  кориту остаје и кад  вода  надође, тако и народ  уз Љубовиђу  остаје  упркос временима.

Кад данас човјек стане на њену обалу и  погледа ток, не види само воду. Видјеће  дјетињство, претке, љубави, муке и снагу. Видјеће себе. Јер ријека и човјек су  слични-обоје теку , обоје носе ожиљке, обоје траже своје ушће.

Љубовиђа, ријека над ријекама,ријека наше младости,   ријеко моја,  ти си крв овога краја.  Док ти течеш ,тече живот. Док те има, има и нас.