Да би се схватила генеза злочина плавско-гусињских муслимана и Албанаца према српском становништву током Другог свјетског рата, потребно је направити преглед војне ситуације у овој области. Ово тим прије, што је из неколико најзначајнијих војних oперација током рата у овој области дошло и до највећег интензитета злочина према српском становништву. Црну Гору су 17. априла окупирале двије дивизије Месина и Ћентауро. Припадници дивизије Месина ушли су у Цетиње, а Ћентауро у Никшић и Подгорицу. Након неколико дана окупацију Црне Горе готово у потпуности је преузела дивизија Месина. Из доступних италијанских извора се не може утврдити колика је била снага италијанских посада у Плаву и Гусињу до Тринаестојулског устанка. С обзиром на то да је
најближа Плаву-Андријевица ослобођена 17. јула, из једног италијанског извора види се да је била једна посадна чета у Плаву, и да је она нападнута 20. јула. Из другог извора сазнаје се да је око „4.000 Црногораца“ из правца Андријевице опколило Гусиње, док се
градско становништво наоружава за одбрану.Ово упућује на заклучак, који ће потврдити и детаљ касније интерпретиран у овом чланку, да Гусиње и није имало било какву италијанску посаду до избијања Тринаестојулског устанка. Устанак од 13. јула 1941. године био је за Италију потпуно изненађење, као и његова силина и масовност. У циљу угушења устанка, у правцу Плава и Гусиња оперисала је из правца Пећи дивизија Пулља (Пуглиа) ојачана Првом групом алпинских јединица Вале (Валле). У овој офанзиви учествовале су разне муслиманске и албанске добровољачке формације. Тада је дошло и до првог масовног погрома српског
становништва у плавско-гусињској области. Из једног италијанског извора види се да су Албанци починили низ злочина у плавско-гусињској области према Србима, али се не дефинише какве су то биле формације. Дефинитивно се не може сматрати да су на овом
простору дејствовале јединице групе Скендербег, укупне јачине четири батаљона, сачињене од домицилних Албанаца из Албаније, које су дејствовале од правца Улциња и Бара. Међутим, евидентно је да су оперисале и добровољачке формације (локална
албанска милиција) под командом Пренк Цаље из Врмоше.

Управо у овим сукобима појављују се особе које ће касније приступити ЈВуО. У Среску војну команду Андријевице кооптирани су мајори Ђорђије Лашић и Андрија Весковић, капетани Мираш Савић и Димитрије Влаховић и поручник Владо Ђукић. Као лица
која се врло брзо појављују у контакту са овим личностима су и бивши срески начелници у Плаву из двадесетих година Новица Поповић и Вуксан Гојковић. Поповић је био први учитељ православац постављен вароши у Плаву убрзо након ослобођења 1913. године. Гојковић у Првом свјетском рату био припадник четничких јединица под командом Војина Поповића. Они су тражили да се у борбама да примат одбрани од локалних муслимана и Албанаца. Јединице ЈВуО нијесу током рата предузимале походе ка плавско-гусињској области, ни током италијанске, а потом ни њемачке окупације. Ово се може тумачити чињеницом да су Плав и Гусиње припадали „Великој Албанији „и нијесу били у саставу Војног гувернерства Црне Горе на челу са Биролијем. Таква акција подразумијевала би шире компликације са Италијом. Током италијанске окупације ободни крајеви плавскогусињске области потпадали су под ингеренцију Лимско-санџачких одреда под командом војводе и мајора Павла Ђуришића, а конкретно Прве Андријавичке бригаде. Свакако да се ЈВуО није одрицала у перспективи овладавањем плавскогусињском облашћу, што се види по једном обавјештајном извјештају неименованог команданта капетана (?) Другог андријевачког батаљона неименованом команданту Прве андријевичке бригаде од 1. марта 1943. године. У том извјештају детаљно је анализирана ситуација у Гусињу, граници са Албанијом и Албанији. Наведени су локални команданти Албанаца у Гусињу. Сазнаје се да су се муслимани наоружали са три
митраљеза. Два су се налазила у селу Мартиновићима, код Смаил Лакова Авдије и Таир Теље, а један у селу Кољеновићи код Муља Кољеновића.

У извјештају се сазнаје да Италијани износе тврдње код народа у плавско-гусињској области да су Плав, Гусиње, Метохија и Косово тражени „од стране Црногораца“, и да се то питање разматра код Мусолинија. То је саопштено и грађанима Гусиња од новог италијанског „бригадира“. Италијани тврде да ако се ово оствари, „нека муслимански“ живаљ остане миран, и да би
давањем „отпора четницима“ довео себе у тежак положај. Ако италијанска влада не одобри овај пројекат, четници на своју руку неће улазити у ову област. Други велики погром српског становништва ободних крајева плавско-гусињске области десио се у октобру 1943. године. То је већ био период послије капитулације Италије и доласка њемачких трупа у ове крајеве. Јединице из састава Другог ударног корпуса НОВЈ извршиле су 4. октобра офанзиву у правцу Васојевића. Њима се током операција придружила Друга далматинска бригада. У серији бојева са ЈВуО (Лимски четнички корпус) под командом мајора Ђорђија Лашића и италијанском дивизијом Венезиа, снаге НОВЈ одбациле су снаге ЈВуО од Колашина у правцу Берана. Током напредовања дјелови дивизије Венезиа су се предавали НОВЈ, и почели даље да садејствују са њом. Беране је заузето 10. октобра, а Андријевица два дана касније. Јединице Друге далматинске бригаде НОВЈ овладале су доминатним положајима на планини Сјекирици 14. октобра, од Андријевице ка Плаву, сукобљавајући се први пут са албанским квислиншким формацијама. Од Анријевице су даље кренуле ка селима Мурино, Ржаница и Велика, која су контактна зона плавско-гусињске области. Десна колона ове јединице успјела је да посједне село Џамија на предграђу Плава. Ту су биле заустављене од стране њемачких и муслиманско/албанских снага балистичких трупа, и јединица локалне плавско-гусињске муслиманске милиције. То је био први период када су извршени масовни злочини над српским становништвом у овој операцији. Пошто су снаге ЈВуО биле одбачене ка Лијевој Ријеци у једном, и Бијелом Пољу у другом правцу, Њемци су у циљу разбијања снага НОВЈ и разоружања дивизије Венеција (Венезиа) отпочели операцију Балкански кланац (Балкансцхлуцхт) из два
правца, од Подгорице и Пећи. Јединице њемачке 297. дивизије, ојачане балистичким формацијама са Косова избиле су 18. октобра на линију Мурино-Чакор. Рачуна се да је тада био други талас масовних злочина према локалном српском становништву у
овој операцији. У даљем наставку операција, њемачке трупе заузеле су 22. октобра Андријевицу и Беране, и ту се спојиле са снагама 738 њемачког ловачког пука, које су напредовале од Подгорице, преко Матешева и Колашина.

Трећи период, када су почињени масовни злочини над српским становништвом Трећи период, када су почињени масовни злочини над српским становништвом ободних крајева плавско-гусињске области, био је у другој половини јула 1944. године. Да би се спријечио продор НОВЈ у Србију, од стране Њемаца организована је операција Драуфгенгер, у југословенској историографији позната као Андријевачка операција.

Снаге 21. СС дивизије Скендербег, 14. пука 7. СС дивизије Принц Еуген, те локалне плавско-гусињске муслиманске и албанске милиције, требале су да овладају долином Лима, и заузму Андријевицу, Беране, Бијело Поље и Колашин. Операција је почела 18. јула.
Њемачке и њихове пратеће снаге ушле су у Андријевицу 20. јула, да би 24. јула биле избачене из ње. Снаге НОВЈ су сљедећег дана заузеле Мурино, а у ноћи између 24. и 25. јула су ушле у Плав. Слом операције Драугфгенгер услиједио је у наредним
данима. Снаге НОВЈ су се 28. јула упутиле према Србији. Током извлачења из обруча, остаци 14. пука 7. СС дивизије Принц Еуген и дивизије Скендербег, у садејству са локалном муслиманском и албанском милицијом извршили су злочине над локалним
српским становништвом, са центрумом у селима Велика и Горња Ржаница.

(наставиће се)