ПИШЕ: Јован Пламенац
Током ноћи и наредних дана након парламентарних избора 30. августа 2020. године Црном Гором разлила се радост. Напокон, напокон, напокон, након три деценије, режим Мила Ђукановића је пао. Народ са литија сабирао се око цркава и славио је ослобођење. Ваљда је тако некако било и ’45. Додуше, ’45. народ је славио свршетак четворогодишње окупације. Сада је славио свршетак тридеценијског ропства.
И порта Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару била је крцата. Радост, пјесма, па и понеки камен на тек одстријељеног, још топлог вука. Само један човјек међу њима није се радовао. Био је у мантији и говорио им је: „О, људи, чему се радујете“! Кроз главу му је, као кајрон, пролазило оно јанхусовско: „О, невина простото“.
По затварању гласачких мјеста на дан референдума о независности Црне Горе 21. маја 2006. године посебно напето било је у Подгорици. Ишчекујући објављивање резултата референдума, народ се сабирао испред зграде Скупштине. Тог дана авиони су на подгорички аеродром интензивно довозили „сигурне гласаче“ из Западне Европе, нарочити из Луксембурга гдје је веома бројна црногорска бошњачка дијаспора. Предвече су аутобусима пристигли гласачи са Косова и из Албаније. Чекале су их наштанцоване личне карте. И опет, резултат референдума био је на ивици ножа.
Али, референдум је морао да оствари резултат због којег је расписан, као што је и „Прозор морао пасти“. Наредба о његовом резултату била је извршна и нипошто није смјела бити доведена у питање. Гарант успјешности његовог резултата била је Специјална антитерористичка јединица која је као запета пушка, у „ниском старту“, чекала, како се у јавности спекулисало, у гаражи зграде Скупштине.
Политичари у партијама које су се залагале за заједничку државу, видјевши „колико је сати“, позвали су окупљени народ да се разиђе. Иначе, било би „крви до кољена“. Која хиљада мртвих међу онима који су се опирали бруталној референдумској краћи није могла бити препрека да референдум не успије. Било је то фингирање демократије у изведби Ђукановићевог режима, подржано од стране евроатлантских стратега.
Одмах након референдума, услиједила су муњевита признања његовог резултата. Након што је 31. маја Референдумска комисија званично потврдила коначне резултате гласања (55,5 одсто за независност и 44,5 одсто за заједничку државу са Србијом, што је значило да је опција независности побиједила за 0,5 одсто гласова) и 3. јуна Скупштина Црне Горе формално усвојила Декларацију о независности, 8. јуна Црну Гору као независну државу признао је Исланд (што му је донијело улицу у Толошима, у Подгорици), наредног дана Швајцарска и Норвешка, а онда, 11. јуна, и Русија, дан прије него Хрватска и Словенија.
Предјседник Хрватске Стипе Месић, као први предсједник неке државе, већ 22. маја честитао је Црној Гори независност.
Србија је признала независност Црне Горе 15. јуна.
Претходно, само 5 дана након Референдума, 26. маја, дакле још прије него је Референдумска комисија званично потврдила коначне резултате гласања, предсједник Србије Борис Тадић, син једнога од челника Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе проф. Љубомира Тадића, као својеврсни „положајник“, званично је посјетио Подгорицу и састао се са предсједником Црне Горе Филипом Вујановићем, премијером Милом Ђукановићем, председником државне заједнице СЦГ Светозаром Маровићем и лидером блока за заједничку државу Предрагом Булатовићем. Била је то порука народу и Црне Горе и Србије – све је ОК.
У ствари, ту је ОК било само да је задатак разбијања Државне заједнице Србија и Црна Гора извршен. Начин на који је то учињено не да није био ОК, него је био – криминалан!
Још прије референдума објављен је снимак поткупљивања грађана да гласају за независност. На једном броју бирачких мјеста је забиљежен огроман пораст излазности. „Бијела књига: Референдум у Црној Гори 2006: Зборник докумената“ Јована Маркуша, објављена 2007. године, на 1290 страна свједочи о око 3.000 случајева, пробраних из преко 10.000 докумената, о злоупотреба током референдума: махинацијама са бирачким списковима, притисцима на гласаче, куповини гласова, злоупотребама током гласања и утврђивања резултата гласања, злоупотребама медија…
Тужилаштво је оћутало ово безакоње, као што је оћутало и све изборне крађе у организацији Демократске партије социјалиста. Влада Црне Горе, на чијем је челу био Мило Ђукановић, признала је Косово за државу у октобру 2008. године, седам мјесеци након што је јужна покрајина Србије самопрогласила независност.
Према свједочењу Душка Марковића, у то вријеме предсједника Владе, у интервјуу за Радио-телевизију Косова 2018. године, преко 85 одсто грађана Црне Горе било је против те одлуке. Изгласавањем у Скупштини, без референдума, Црна Гора је приступила НАТО 2017. године. Тако су испуњене обавезе према евроатлантским покровитељима независности Црне Горе. А Црна Гора је, на унутрашњем плану, колоквијално речено, постала приватна држава Мила Ђукановића, са доминантним утицајем нарко и других картела у све три гране њене власти. То је епилог референдумског криминала 2006. године, којег је здушно подржала „међународна заједница“.
Бирачка места 20. августа 2020. године затворена су у 20.00. Већ након сат и по назријели су се обриси побједе опозиције, а након још сат и по опозиција је прогласила побједу. Боца у којој је режим држао дух отпора његовој егоистичној владавини, отчепљена је. Олакшање и радост сунули су Црном Гором. Дошло је до мало кошкања између побједника и поражених и то је било то.
Мило Ђукановић је реаговао уздржано, институционално и са наглашеним идентитетским тоном – неочекивано за неупућене у узрок његове „смирености“. Наредног дана прихватио је изборни резултат „као политичку чињеницу“ и поручио да ће поштовати вољу грађана и омогућити мирну транзицију власти. Рекао је да ће ДПС „бити одговорна државотворна опозиција“, али и исказао забринутост због правца у којем може кренути нова скупштинска већина. Такође, упозорио је да је нова већина хетерогена, под снажним утицајем великосрпског национализма и потенцијална пријетња независности Црне Горе, њеној НАТО оријентацији и европском путу. Посебно киван је био на Српску православну цркву.
Скупштинска већина формирана је са само једним послаником више. Такве ситнице Ђукановићев режим је у своје вријеме рјешавао лагано, куповином опозиционих посланика. Као што је то био случај са Дарком Пајовићем и његовом Позитивом Црном Гором у вријеме политичке кризе 2016. године. Овога пута Ђукановић је био миран. Није примјенио ни изборну крађу као, на примјер, на предсједничким изборима 2013. године када је Филип Вујановић поразио кандидата опозиције Миодрага Лекића.
Ко је Ђукановићу издао команду да буде миран? Амбасадори земаља Квинте (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска и Италија). Они су му јасно поручили да се резултати избора морају поштовати. Дакле, да не смије пустити своје кербере из гараже у згради Скупштине на народ, како му је било допуштено да уради да би сачувао власт приликом протестâ Демократског фронта 2016. године и како би му било допуштено да уради 2006. године да заштити референдумску крађу, односно одвајање Црне Горе од Србије остварено на криминалан начин, само да је затребало.
Ђукановић им је, након три деценије аутократског владања Црном Гором, како би то рекао овдашњи народ, био „пресмрдио“. Јесте им био сервилан до балчака, јесте и персонално „подмазивао“ гдје је то било могуће, што му је доносило статус „гаранта стабилности“, али им је тим дугим временом постао и политички терет, изгубио је кредибилитет па и исцрпео своју „корисност“. Навршила му се „пуноћа времена“ и ваљало га је већ једном пустити низ воду, не да се удави, него да отплови. Већ одавно је његов режим прерастао у криминални картел. Не треба сумњати да је и овом приликом знао да истргује.
Што је то, практично, значило? Па да су евроатлантисти, покровитељи и заштитници Ђукановићевог режима још од 1997. године, имали гаранције да ће у Црној Гори бити сачуване њихове тековине и њихови интереси, превасходно њено чланство у НАТО и признање Косова за државу. Дакле, да се у Црној Гори у односу на евроатлантистичке интересе: геостратешке, политичке, економске, идеолошке, културне… неће ништа иоле значајно промијенити.
И чему онда, када је ово још тада било јасно, оно наивно славље с почетка овог текста? Изгледа, само да би разочарење које је услиједило било веће.
Иако је у периоду кохабитације од непуне три године био прилично сарадљив, Ђукановић је поражен и на предсједничким изборима 2023. године. Не зато што је његов противник на изборима био јак кандидат, него зато што је он био слаб кандидат.
Црногорски политички брод је након номиналне промјене власти наставио да плови са мјешовитом посадом, састављеном од нових али и старих чланова. Иако је пловио без кормилара, имао је зацртан правац преузет од претходне власти. Они који су учинили да Ђукановић буде миран након избора, у рукама су држали прутић којим су овај брод држали на курсу свог интереса. Па и ако нијесу имали прутић у рукама, нова власт га је видјела.
Након сустезања, попут човјека којем се примокрило а дуго трпи, побједници на изборима „пустили су млаз“ крчмљења власти као заједничког плијена. Ресоре у Влади су издијелили усаглашавањем реалног и уцјењивачког изборног капацитета којим су располагали, усмјеравани и оним прутићем којег су што држали евроатлантски господари Црне Горе, што сами актери расподјеле власти блефирајући, што им се тај прутић причињавао. У тај позамашни подухват укључили су и крчмљење власти по дубини: по министарствима, одборима, предузећима…, до најнижих новоа друштва докле су њени пипци досезали.
У три деценије партијског запошљавања у државним институцијама и предузећима противници режима нијесу могли добити посао. Критеријум запошљавања није био стручност, него партијска послушност. Након промјене власти, потлачени у вријеме Ђукановићеве владавине очекивали су правду, да сада они добију послове које је режим давао искључиво онима који су га подржавали и служили му. Али, режим се на вријеме снабдио законима као појасевима за спасавање у случају бродолома своје власти.
Како је то изгледало, јавности је највидљивије из времена министровања проф. Весне Братић. Она је у првој Влади након избора 2020. године била министарка просвете, науке, културе и спорта, чак четири у један. У 2021. години у 243 јавне образовне установе смијенила је 223 директора (158 од 169 у основним школама, 40 од 47 у средњим и 25 од 27 у осталим образовним установама). До априла ове године, правоснажна решења донијета су у 139 управних спорова. То је државу коштало мало мање од 400.000 евра. На ту суму додато је нешто више од 100.000 евра на терет државног буџета због незаконитих смјена чланова Етичког одбора за избор директора васпитно-образовних установа. Дакле, пола милиона евра штете за државу само у „случају Братић“. Засад.
Како није било могуће фронтално изгурати са посла кадрове Ђукановићевог режима да би на њихова мјеста дошли они које је тај режим злостављао, прибјегло се „додатним столицама“, запошљавању не ради потребе обављања посла, него ради удомљења својих гласача. Ипак, многи који су се сматрали заслужним за номинално рушење Ђукановићевог режима нијесу упослени. Њихово разочарење је тим веће што је нова власт упошљавала и „сигурне гласаче“ претходне власти.
Испоставило се да у Црној Гори након избора 2020. године и није дошло до озбиљнијих промјена. Министарство вањских послова је у једном мандату водио Ранко Кривокапић, а данас га води Ервин Ибрахимовић. То су виђени стубови Ђукановићевог режима. Један сазив Владе имао је мањинску подршку Демократске партије социјалиста… Судство, тужилаштво, полиција – особито тајна (АНБ), медији, школство, здравство… обилују Ђукановићевим кадровима, чак у тој мјери да све изгледа исто као што је било, само што Њега нема.
Ипак, има га. И те како га има. Јесте се поталаушио, али трагови његових канџи видљиви су у свим сферама друштвеног живота, као кртичњаци на ливади.
Данас црногорски комунисти, након пада Берлинског зида пресвучени у грађанисте, барјачећи лијевим либерализмом, сада су навукли костим Калимера и кукумавче амбасадама у Подгорици и европској администрацији. Политичка младунчад тешких криминалаца Ђукановићевог режима, чврсто се држећи скута цапо ди тутти цапи, којег су на партијском конгресу прогласили почасним предсједником ДПС-а, траже „чисте бирачке спискове и поштене изборе“. Без стида и дрско до безобразлука, пренебрегавају чињеницу да је за њиховог вакта Црна Гора имала и преко сто хиљада бирача више него становника, да су у огромним количинама куповали гласове за изборе, да су како у државним службама и предузећима тако и у приватним фирмама, које су могле да раде само ако су њихови власници били слуге режима, послом уцјењивали њихове раднике да гласају за ДПС и његове привјеске… Управо на тим пословима калила се ова младунчад и на њима се доказавши добила је повјерење великог шефа.
Нова власт се батрга: хапси, процесуира, али углавном не на основу своје документације, него на основу документације Агенције Европске уније за сарадњу у спровођењу закона (Европол), њихових међународних партнера угрожених дјеловањем црногорских криминалних кланова који су одавно загосподарили и судством, и тужилаштвом, и великим дијелом полиције а скоро сасвим АНБ, медијима…
Данас су у Црног Гори процесуирани врховни државни тужиоци, предсједници судова и друге судије, директор и високи функционери безбједоносне агенције, директори полиције и други високи полицијски функционери…, све због тога што су и сами (били) припадници криминалних кланова. Међутим, ови процеси бивају саботирани, растежу се, па и до застаријевања, јер кадрови у правосуђу и безбједносним службама су и даље доминантно Ђукановићеви, а и улог у овим процесима је огроман. А младунчад претходне власти не да своје политичке родитеље. Гребу као мачићи сатјерани у ћошак, којима су напали мајку.
Гребу својим медијима као канџама. Објављена скај преписка потврдила је да су ови медији оруђе црногорских криминалних кланова, доминантно кавачког. Управо они су све вријеме били јавна песница Ђукановићевог режима. И управо они су одиграли значајну улогу у реализацији прљавог референдума 2006. године.
И управо ови медији све вријеме пумпају црногорски нацизам, утемељен на комунистичкој доктрини о „великосрпском хегемонизму“, промовисаној још на конгресима КПЈ у Бечу (1926.) и Дрездену (1928.), који је Ђукановић, силазећи са трона 2020. године, користећи синтагму „великосрпски национализам“, нагласио као највећу опасност за будућност Црне Горе. То великосрпско страшило за националне Црногорце, којег вриједно побадају и „млади лавови“ садашње опозиције гдје и кад год им се укаже прилика, изродило је у њима патолошку мржњу према Црногорцима који нијесу пристали на тај комунистички национални инжењеринг, него су остали национално Срби, управо оно што су сви Црногорци и били до пописа становништва 1948. године. Тој болештини цивилизација на данашњем степену развоја нема лијека.
Под небом које „ниђе није плаво као што је више Црне Горе“, ваздух је задојен ишчекивањем да, напокон, буде просецуиран и Мило Ђукановић. Институционално је проблематизована законитост његовог путовања у Дубаи у марту 2010. године. Ових дана је Специјално државно тужилаштво формирало кривични предмет поводом, наводно, непријављених Ђукановићевих ручних сатова. У океану криминала у којем га види огромна већина народа у Црној Гори, а и не само у Црној Гори, надлежне службе „ослобођене“ Црне Горе нашле су два планктона, два прекршаја када је „прешао улицу ван пјешачког прелаза“.
Да ли је то, ипак, опомена Ђукановићу да је изашао из оквира споразума да „не пушта крв Црној Гори“ када је поражен на изборима 2020? Или је, просто, дошло вријеме да дођу и за њега…?
Извор: Печат
